Кажу да је демократија у Србији као пасуљ из народне кухиње: можеш да га гледаш, али не мораш баш да верујеш да је заиста појео све што му припада.
Кад човек све ово посматра трезвено, без страначке лупе и без малограђанског страха, јасно је као дан: не бирају грађани своје представнике, него се као на сточној пијаци гласа за лидере које медијска машинерија протури као једини избор. Људи не гласају за идеје, гласају за харизму упаковану у таблоид.
Зато прво треба урадити најједноставније што се најтеже ради:
Увести већински изборни систем.
Један човек, једна јединица, једна судбина. Гласај за свог комшију, или га гледај у очи кад га прода за ново место у Скупштини.
А да би тај глас нешто и значио, морамо избрисати духове из бирачких спискова.
Ажурирање спискова је питање части — мртви не треба да одлучују о будућности живих.
Ко нам броји гласове? Професионални „посматрачи“ у служби оних који купују резултате.
Нестраначки, обучени контролори на сваком месту. Строги као наставник који не воли преписивање.
И кад гласамо, нека сви гледају.
Камере на свако бирачко место, не ради ријалитија, него зато што у мраку цвета превара као коров.
Ко прича народу? Они што прелиставају говоре као новине из 90-их.
Отворити медије свима који су регистровани, било као странка, било као удружење грађана. Јавни сервис није ничији феуд.
И на крају, кад већ толико дуго слушамо празне приче у Скупштини, време је да коначно слушамо оне који нешто знају.
Интелектуалци, професори, научници морају пред народ. Јавно, пред камерама, са предлозима, а не у кулоарима.
