(nastavak)
Ja sam vuk bez glasa,
al' sa pamćenjem što reži.
Zub mi ostade u mesu noći,
krv u snegu —
al’ nisam pao.
Nisam umr’o kad su hteli.
Nisam klekn’o kad je telo
molilo da bude kraj.
Naučio sam da jedem strah!
Bez čopora, bez šapta,
bez topline tela pored —
samo bol što krcka pod šapama
i mrak što me zove imenom...
Zveri su me gledale s visine,
ko truplo što još hoda.
A ja sam im ćutanjem
pokazao glad.
Glad da stanem na sve četiri,
da grebem zemlju kao otac,
da oživim ono što je poklano u meni
dok sam bio mlad.
Noćima sam disao led,
danima lizao rane
dok su ožiljci crtali kartu
do mog novog imena.
Sad idem tamo gde se ne ide.
Uz litice,
gde pad znači kraj,
ali vrh – slobodu.
Na tom putu pridruže mi se tiho,
oni što liče na mene –
izgubljeni, izujedani,
od ljudi zaboravljeni.
Ne tražimo vođu.
Ne nosimo zastave.
Ne pevamo bol —
mi ga lovimo!
Čopor sam stvorio
od onih koje niko neće.
Vukove što ne zavijaju,
ali gledaju pravo kroz kosti.
Sad ne pratimo tragove.
Mi ih ostavljamo.
Na snegu, na kamenu, u sećanju —
kao da nikad nismo pali...
