Govorile su mi usne i ruke i kože, da je svet slobodan da se ljubav množi, da se čovek ne rađa da pripada jednom. A ja sam mislio da znam…
Vetrovi su nosili dahove po poljima, lisnate senke igrale su po zidovima, ljuljao sam se među rukama što ne drže, bio sam u očima što ne pamte. A ja sam mislio da znam…
Gledao sam ruke u hiljadu ogledala, svaka je bila ista svaka je bila druga, svaka je bila topla do prvog svitanja, i svako je jutro ličilo na beg. A ja sam mislio da znam…
Bio sam u krilu onih koje beže, bio sam u dlanu onih koje ostaju, bio sam i na kiši i pod žarom neba, sve sam razumeo ništa osetio nisam. A ja sam mislio da znam…
Onda se povratila prošlost u telu sadašnjeg, obrisala sve naučeno spalila sva pravila, promenila mi oblik razbila me u komade, i prvi put nije bilo puta nazad. A ja sam mislio da znam…
Sad mi od svih ogledala osta jedno, u njemu lice što više nije moje, u njemu pogled što traži smisao, u njemu srce što prvi put boli. A ja sam mislio da znam…
Bio sam u glasu što se gubi u tišini, u dlanovima koji zaborave da zagrle, u pogledu što traži nekog koga nema, u koži što pamti hladnoću reči. A ja sam mislio da znam...
Nosio sam breme snova koji nisu moji, pričao priče da ne slušam svoje misli, pravio domove tamo gde nikog nije bilo, voleo siluete, a ne bića. A ja sam mislio da znam...
Pustinja je prazna dok neko ne ode, rake su plitke dok neko ne padne, ništa nije tvoje dok ti ga ne uzmu, ništa nije izgubljeno dok nije bol. A ja sam mislio da znam.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
