Vraćam se tamo gde trava raste iz kamenja,
gde ćoškovi šapuću imena koja niko više ne pamti,
gde svaki pas laje istim jezikom kojim sam plakao kad sam bio dete.
Ulica me čeka, škripom starih kapija,
drveta što krv puštaju kroz koru,
avlije što dišu teškim grudima jeseni.
Nosim sa sobom srce — kao izgaženu jabuku,
dušu — kao razderanu košulju okačenu o ekser,
um — kao izgubljenu pesmu među pukotinama zida,
telo — kao staru mapu sa tragovima suza.
Macola u dedinoj ruci još mi odzvanja u sećanjima,
i svaki udarac — uspavanka mom nemiru,
i svaka pukotina — moja tajna staza nazad.
Još malo, još jedan dan što će pući kao prezrela lubenica,
još jedan vetar što će mi ispreturati misli,
još jedna noć pod tuđim nebom što me ne poznaje...
Kad se vratim —
neću više brojati ožiljke po rebrima,
neću više krpiti dušu po tavanima snova.
Kad se vratim —
iz mog dupeta će izrasti praziluk,
visok kao spomenik smehu i tugi,
i svi će znati da sam preživeo.
Moje srce, duša, um i telo
biće opet jedno:
kao zvezda što se vraća noći,
kao reka što ljubi suvo korito,
kao dete što ponovo izgovori prvo "kuća".
Neću više bežati,
neću više saplitati snove,
sve ću ostaviti što je trulo,
a poneti što još može da cveta.
Salajko moja, evo me!
Ne sada.
Ne sutra.
Ali uskoro —
uskoro ćeš me gledati
kako ničem iz prašine
s prazilukom u dupetu
i osmehom na tabanima...
