Кажу да је демократија у Србији као пасуљ из народне кухиње: можеш да га гледаш, али не мораш баш да верујеш да је заиста појео све што му припада.
Кад човек све ово посматра трезвено, без страначке лупе и без малограђанског страха, јасно је као дан: не бирају грађани своје представнике, него се као на сточној пијаци гласа за лидере које медијска машинерија протури као једини избор. Људи не гласају за идеје, гласају за харизму упаковану у таблоид.
Зато прво треба урадити најједноставније што се најтеже ради:
Увести већински изборни систем.
Један човек, једна јединица, једна судбина. Гласај за свог комшију, или га гледај у очи кад га прода за ново место у Скупштини.
А да би тај глас нешто и значио, морамо избрисати духове из бирачких спискова.
Ажурирање спискова је питање части — мртви не треба да одлучују о будућности живих.
Ко нам броји гласове? Професионални „посматрачи“ у служби оних који купују резултате. Нестраначки, обучени контролори на сваком месту. Строги као наставник који не воли преписивање.
И кад гласамо, нека сви гледају.
Камере на свако бирачко место, не ради ријалитија, него зато што у мраку цвета превара као коров.
Ко прича народу? Они што прелиставају говоре као новине из 90-их.
Отворити медије свима који су регистровани, било као странка, било као удружење грађана. Јавни сервис није ничији феуд.
И на крају, кад већ толико дуго слушамо празне приче у Скупштини, време је да коначно слушамо оне који нешто знају.
Интелектуалци, професори, научници морају пред народ. Јавно, пред камерама, са предлозима, а не у кулоарима.
А кад завршимо с тим, отворимо све што је затворено.
Архиве служби безбедности од СФРЈ до данас.
И не само то:
Лустрација свих који су злоупотребили моћ. И режима, и опозиције.
Не можемо напред ако нам руке и даље прљају затворени досијеи и некажњене крађе.
Па кад већ све радимо, хајде да објавимо и све уговоре о приватизацијама, све што је потписано, све што је продато за шаку евра.
Све да изађе на светло дана.
А ко је крао, да му се суди. Без обзира на странку, веру, род, ни на шта.
И да не заборавимо најважније:
Обавезно гласање.
Нема више „ја нећу, сви су исти.“
Ко не изађе на изборе, нека плати.
10% од годишњег прихода за сваки пут кад остане кући.
Две године без пасоша.
Без права на државне субвенције.
Слободан је само онај ко је спреман да бира.
