Ne hodam više ispred sebe.
Naučio sam da stanem gde dišem,
da slušam tišinu
kao da mi je neko šapnuo ime u snu.
U nekim satima dana
kad svet stane da trepne,
osećam kako me neko misli.
Tiho.
Bez reči.
Kao što ja umem da zamišljam vrat
koji još nisam dotakao.
Nisam više žedan pogleda,
ali prepoznam kad neko pije
iz istih nemira.
Onako — kao da pije vodu rukama
u kojima se tresu prošli dani.
Smeh mi dolazi sporo,
kao vino što pamti leto u zemlji.
Ali kad dođe —
ostane u koži.
A ruke…
nisu izgubile jezik,
samo su naučile da govore
kad ih više niko ne sluša.
Ne pričam o toplini.
Ali je nosim pod košuljom,
kao ugalj koji ne gori,
ali može da zapali kožu
ako ga pogledaš dovoljno dugo.
Ne zovem.
Ali vrata su otključana.
I ključ je negde u rečenici
koju nisam nikad izgovorio.
Ako prepoznaš miris
koji nisi znala da tražiš,
ili ako ti misao stane
na pola rečenice koju nisi ni pročitala do kraja...
Onda znaš.
Sada je moje vreme
da...
(ili je već...)
U mirisu majskih dana što beže,
ko košulja s tela kad ruke požure,
skriva se istina što nikad ne kažeš:
život je kratak — ali telo pamti duže…
