Niko me nije terao na fudbal. Jednostavno sam otišao. Moj deda i otac — poznata imena na terenima. Ja? Nisam želeo da budem njihova kopija. Trenirao sam jer sam voleo. Jer sam maštao o stvarima koje sa sportom nisu imale veze. Nisam želeo slavu. Hteo sam igru.
Prvi trener mi je bio čika Lale Mašćura — mesar sa Riblje pijace, zamena mom dedi u timu, školski drug moje babe. Na prvom treningu, kad sam nespretno potrčao za loptom, viknuo je kroz smeh: „Ajde Bego, kilavi Bego!“ Od tog trenutka, nosio sam dedin nadimak — a to nije bio nadimak koji se nosi olako. Pravo na njega imali su samo oni koji su igrali za Slaviju. Oni koji su igrali srcem.
Na Slaviji smo trenirali besplatno. Socijalizam je davao terene, lopte, mreže, sve. Tokom raspusta, teren bi vrveo od nas, i po stotinu klinaca dolazilo je svakog dana. Igrali smo mali fudbal, basket, nožni tenis, dok se mrak ne spusti kao pokrivač preko grada. Posle čika Laletovih psovki i uputa, mokri i umorni, tuširali bismo se da bi se u zavisnosti kada je bio trening se vratimo na Slaviju, našu drugu kuću na Salajki…
Crveni teren je vodio legendarni Bunja, rukometaš i trener, čovek koji nam je bio sve: trener, vaspitač, čuvar, drug. Nabavio je bilijar sto, razglas, držao nas dalje od poroka. Vodio je izviđače, okupljao nas oko vatre i priča koje su mirisale na veru u čoveka. Treneru Slavije smo nosili đačke knjižice na polugodištu. Nisi mogao da igraš ako nisi davao sve i u školi. Poštovanje. Disciplina. Toplina.
U to vreme sve se pravilo u SFRJ. Kopačke, dresovi, lopte. Adidas? To si imao samo ako ti brat od Medenog, a stric Laze Medenog, donese iz inostranstva. I tada si bio car. Ali prava vrednost nije bila u opremi. Bila je u kapima znoja koje su prskale dok skačeš za loptu, u poderanim kolenima, u osmehu kad pogodiš mrežu.
Na velikom fudbalu bio sam golman, ali sam igrao i beka, halfa, polutku. Na malom fudbalu branio sam boje Slavije, škole, firme, Radio Dunava. Tri puta sam nosio dres Novog Sada u Temišvaru. Tamo nas je gazda Javor, Srbin iz Bačke Topole, dočekivao kao kneževe: domaća rakija, pite, pituljice, pa jagnjetina, prasetina i teletina iz salamure pod sačom. Srce ti se puni dok sediš s ljudima koje nisi poznavao, a osećaš kao da ih znaš oduvek.
Kao klinci, gasili smo žeđ limunadom iz ampera za konje. Limuntus, šećer, voda. Zahvatiš šoljom, piješ kao da gasiš sunce u grudima. Limunadu nam je pravio Šuca, ekonom kluba, čovek zadužen za opremu i rekvizite, i legendarni Džma, koji je sa puškom u ruci čuvao da teren izgleda kao Vembli. Nije to bio napitak. To je bilo zajedništvo. Povezanost. Čistota.
Igrao sam s legendama koje nisu imale menadžere ni Instagram. Šmeca — reprezentativac SFRJ u malom fudbalu. Mikica Brajtner — naš Bekam s betona. Laza Medeni — centar half s očima vuka. Anikić — najveći talenat, koji je umesto u kamp u Italiji otišao na more. Vasa Rutonjski, Pera Nikezić, Bane Anikić, Perić, Siniša zvani Sin, Brane Slankamenac, Buga, Bokša, Bančilo i mnogi drugi — svi oni su me mnogo čemu naučili. Svako na svoj način. Svojim dodirima, psovkama, podsticajima, smehom.
Salajka je iznedrila stotinu talenata. Ali samo jedan je uspeo — Todor Veselinović Toškara. Četiri puta prokockao sve što je zaradio. I četiri puta bio legenda. U svemu tome bilo je više čoveka nego u današnjim biografijama ispisanim trofejima.
Moj deda je govorio: „Jebeš trening bez litre vina.“ I u toj rečenici bilo je više istine nego u svim današnjim lajkovima.
Danas me boli sve. Od vrata do pete. Jutros mi je trebalo pola sata da ustanem iz kreveta. Ali kad zatvorim oči, opet sam tamo. Na Salajki. Na Slaviji. Na Crvenom terenu. U hladu Bunjinog glasa, pod pogledom Medenog, sa Laletovim smehom u ušima.
I čujem ga:
„Ajde, kilavi… Ajde, Bego!“
I krenem. Još jednom. Bez daha. Ali sa dušom.a
