Ja sam vuk koji ne zavija.
Ja sam vuk koji ne zavija.
Sneg je dubok, zvezde su slepe,
noge mi gaze tragove koje niko ne prati...
Bio sam vođa, bio sam prvi,
oštri zubi, krzno u plamenu vetra.
Nosio sam čopor na leđima,
dok su mi oči gorele od gladi.
Sad su te oči dve mrtve vatre,
dvoglavi pepeo što vetar nosi.
Ja sam vuk koji ne zavija...
Šuma je gluva, noć je gluvela,
nebo više ne pamti moje ime.
Ne čuju me oni što su krali moju senku,
oni što su pili iz mojih rana,
oni što su me u gvožđe vezali,
dok sam još sanjao svetlost iznad šuma.
Jer ja sam vuk koji ne zavija...
Ne čuju me oni što su me voleli dok sam bio jak.
Voleli su moje kandže, moj bes,
moju divlju slobodu kojom su se kitili pred drugima.
A kad sam posrnuo, kad su mi šape klecnule,
nisu se vratili da vide šta je ostalo i
zato sam ja vuk koji ne zavija...
Bio sam kiša koja ne prestaje,
vetar što ne zna za predah,
grom koji ne traži dozvolu bogova.
Sada sam suva kost u blatu i sena od života,
sena smrti,strvinar kome ni lešinari ne prilaze.
Jer čak ni smrt nije sigurna šta da radi sa mnom.
I zato sam ja vuk koji ne zavija...
Ja sam vuk koji ne zavija...
Moja smrt je tiha, ne traži eho.
Nebo neće zažaliti,
zemlja neće zadrhtati.
Samoća mi je postala i krv i koža,
a ambis me oslovljava kao starog prijatelja.
O da, ja sam vuk koji ne zavija...
Dva koraka – pa ništa.
Jedan korak – pa još manje.
Korak u nepovrat, u šumu bez povratka.
Prašina me čeka kao zaboravljena ljubavnica,
sneg će me pokriti, drveće će zaćutati.
Neće biti tragova, jer za tragovima neko dolazi.
A za mnom – niko.
Ja sam vuk koji ne zavija...
Kome da zavijam?
Onima koji su me zaboravili?
Onima koji su me voleli samo dok sam ujedao i klao?
Onima koji su se bojali mojih očnjaka, ali su ih trebali?
Onima koji su me slušali dok im se sviđala moja pesma,
ali su me ućutkali kad je postala previše stvarna?
Ja sam vuk koji ne zavija.
