На Црвеном терену МЗ „Салајка“, звецкале су шерпе као некад кованице у џепу поштеног радника. Није се мирисало на партију, већ на пасуљ петком и меке мекике што се мажу павлаком, не лажима.
Скупио се народ — свако с надимком, а без страначке књижице. Било је бака што меси тесто с памћењем, деце што тек уче да се не ћуте, и чика што је већ пети пут рекао:
„Дај више да гласамо, пасуљ ће да изгуби живце!“
Предлози лете:
– Да се укину пластични људи, а врате дрвене капије.
– Да се не зидамо у вис, него у част.
– Да се уведе правило: ако не знаш шта је мекика, немаш шта да тражиш у Савету.
И онда – гласање као некад: рука у вис, без пакета.
Једногласно. Народ изгласао живот.
Дођоше избори.
Напредњаци (не, није грешка – иду напред, ал’ уназад) – изгубише.
Од кога?
Од комшилука. Од пасуља. Од успомена.
🎬 Дан касније – таблоиди пишу:
„Председник у болници – под огромним стресом након шока из МЗ ‘Салајка’!“
(Трећи пут ове године, ал’ ко броји…)
Док он гледа у плафон собе број 3, ми гледамо у комад слободног неба над Салајком.
И мирише. Не на власт.
Него на пасуљ и мекике.
Салајка не гласа за сендвич.
Салајка гласа за петак, пасуљ и поштење.
А некима – не прија такав ручак. Ни резултат. Ни слобода.
