Ceo život pišem.
Ne za korice, ni za aplauze. Pišem da se ne ugušim. Pišem kad treba prećutati. Pišem kad boli. Pišem da sačuvam ono malo dostojanstva što ostane kad sve drugo ispare.

Bio sam muzičar – svirao sam emocije koje nisam znao drugačije da kažem.
Bio sam fudbaler – igrao sam dok nije ostajalo snage ni za skidanje kopački.
Bio sam aikidoka – učio sam kako pasti tako da se ne polomiš tamo gde najviše boli.
Bio sam političar – ne da bih menjao svet, nego da bar sebe mogu da pogledam u oči.

Ne verujem u savršenstva, ni u gotove priče.
Verujem u ljude koji nose svoje ožiljke kao ordenje,
i u reči koje prežive sve ono što mi ne izgovorimo.

Ovo mesto je za sve koji nisu odustali.
Za one koji znaju da se srce ne meri uspehom, nego ranama koje i dalje kuca preko njih.