Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Zato problem nije u njegovoj biografiji.
Problem je u njenoj logici. Jer čovek koji je izgradio karijeru na stabilnosti sistema teško može postati simbol njegovog rušenja. Ne zato što ne želi, nego zato što ga sistem prepoznaje kao svog. A simbol pobune mora biti neko koga sistem nikada nije smatrao bezbednim.
Kad laž postane identitet,
a identitet postane politika,
ostaje ti samo da izmisliš novi narod -
jedan koji ne zna da čita,
ali zna da tapše.
Društveni ugovor nije potpisanon je prepisan iz straha.Nije nastao dogovorom ravnopravnihveć klimoglavom slabijih.Prvi koji je rekao ovo je mojenije bio pametnijibio je bezobzirniji.Od tog trenutka nejednakost nije greška sistema.Nejednakost je sistem.Zato svaka parcela nosi senku ratnikasvaka ograda je početak tihe…
Kartica zamenjuje zagrljaj, a kompliment sponzora.
Više niko ne ljubi oči, već procenjuje trepavice.
Više niko ne pita kako si, već s čim si.
Ljubav je postala stvar za sirotinju i budale.
A ja sam jedno i drugo
i još sam tu.
Crkva je bila puna. Vernici nasmejani, neki sa suzama u očima, neki suzdržavaju smeh, a hor – hor je pevao kao da je Bob Marli postao dirigent, pa su psalmi dobili ritam koji je terao nogu da se pomeri, makar i u cipeli koja je videla tri generacije. Čak se i stari ikonostas, izrezbaren rukom slepog majstora, činio da igra svetlosnu igru sa svecima, kao da su i oni, posle vekova ozbiljnosti, odlučili da se malo opuste.
Smrt u trenutku poslednjeg pozdrava. Krv na ulici gde su nekada deca trčala. Istorija urezana u tursku kaldrmu Karađorđeve ulice.
Moje prvo i jedino venčanje održalo se na Salajki.Ne u sali, ne u restoranu, nego u kafani koja najbolje radi pre prve smene, kada alkosi dolaze po terapiju, da se podmažu pre nego što ih život ponovo zategne kao šraf.…
Te reči me preseku.
Kao nož kroz staro meso.
U grudima se pojavi bol.
Ne oštar.
Ne nagao.
Već spor.
Uporan.
Kao rđa koja jede metal.
Dim se diže prema plafonu.
Vije se.
Uvija.
Pravi spirale kao zmija koja traži izlaz iz zatvora.
Studenti su uvek bili savest društva. Ne zato što su najstariji, nego zato što imaju hrabrost da postave pitanje koje drugi izbegavaju. Istorija Srbije pokazuje da se promene nikada nisu rađale u kabinetima, nego u učionicama, amfiteatrima i na ulicama gde su mladi ljudi odbijali da pristanu na nepravdu kao normalno stanje.
Zato ovaj tekst nije poziv na protest, niti na politiku. Ovo je poziv na odgovornost. Na razumevanje da demokratija nije teorija, nego praksa. Da sloboda nije parola, nego posao. I da svaki glas koji nije zaštićen postaje samo statistika.
Lična priča o bombardovanju 1999. godine, rušenju mostova u Novom Sadu, civilnim žrtvama, Košarama i sećanju na vreme kada su ljudi ginuli dok su drugi sticali - svedočanstvo o ratu koji je promenio živote i poverenje u vrednosti sveta.
