Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Satire oštre kao žilet u vojnom kupatilu.
Ovo nije novinarstvo – ovo je umetnost preživljavanja u sistemu koji od svakog građanina pravi statistiku. Ovde se govori ono što se ne sme, ispisuje ono što političari ne bi razumeli čak i kad bi čitali. Jezik je britak, istina gorka, a smeh – jedini lek koji se besplatno deli. Ako si umoran od „naših i njihovih“, ovo je tvoj ćošak.
Zato problem nije u njegovoj biografiji.
Problem je u njenoj logici. Jer čovek koji je izgradio karijeru na stabilnosti sistema teško može postati simbol njegovog rušenja. Ne zato što ne želi, nego zato što ga sistem prepoznaje kao svog. A simbol pobune mora biti neko koga sistem nikada nije smatrao bezbednim.
Studenti su uvek bili savest društva. Ne zato što su najstariji, nego zato što imaju hrabrost da postave pitanje koje drugi izbegavaju. Istorija Srbije pokazuje da se promene nikada nisu rađale u kabinetima, nego u učionicama, amfiteatrima i na ulicama gde su mladi ljudi odbijali da pristanu na nepravdu kao normalno stanje.
Zato ovaj tekst nije poziv na protest, niti na politiku. Ovo je poziv na odgovornost. Na razumevanje da demokratija nije teorija, nego praksa. Da sloboda nije parola, nego posao. I da svaki glas koji nije zaštićen postaje samo statistika.
Lična priča o bombardovanju 1999. godine, rušenju mostova u Novom Sadu, civilnim žrtvama, Košarama i sećanju na vreme kada su ljudi ginuli dok su drugi sticali - svedočanstvo o ratu koji je promenio živote i poverenje u vrednosti sveta.
Sećanje na mart 2004. ne sme da bude samo godišnjica. Ali isto tako, ne sme da bude ni zamena za politiku. Pamćenje bez strategije vodi u stagnaciju. Politika bez pamćenja vodi u ponavljanje grešaka.
Konj Veselko ne mora da se objašnjava.
Ne mora da se pravda.
Ne mora više nikoga da priprema.
Danas Veselko kaže NE.
Muška seksualna anksioznost i emocionalna nesigurnost u vezama
Dok se često priča o ženskim nesigurnostima u vezi fizičkog izgleda, emotivnih očekivanja i društvenih pritisaka, retko se analizira kako muškarci doživljavaju sopstvene nesigurnosti – naročito one koje su povezane sa seksualnošću i emotivnim vezama.
Srbija se ponaša kao da joj je neprijatno sopstveno pamćenje. Kao da je Jasenovac neka „teška tema“ koju je bolje ne potezati, da se neko ne naljuti. Kao da je normalno da film o jednom od najstrašnijih logorskih sistema u ovom delu Evrope bude gurnut u medijski podrum, bez ozbiljne nacionalne debate, bez udarnog termina, bez obrazovne upotrebe, bez javnog razgovora koji nije navijački, nego civilizacijski.
Sreća je kratka i nepouzdana.
Želim vam snagu da izdržite, razum da ne poludite i obraz da se ujutru pogledate u ogledalo bez spuštenih očiju. Ako to uspemo
nova godina će već sama doći na svoje mesto.
Srećna vam bila.
Ako se za nju izborimo.
Pogledajmo svakodnevicu, onu najbanalniju. Radne nedelje u kojima živimo unapred. Pravimo mentalne spiskove svega što ćemo „konačno“ uraditi za vikend, kao da je vikend neka vrsta iskupljenja. A kada vikend dođe, ili obavimo samo ono što moramo, ili ga potrošimo razmišljajući o tome koliko nam je ostalo do ponedeljka. Da li je to zavisnost od produktivnosti ili strah od neiskorišćenog vremena? Ili još gore — strah od vremena koje nema svrhu?
Zato, kad sledeći put vidiš „akciju”, nemoj da se osetiš privilegovano.
Oseti se informisano.
Jer jednom kad ukapiraš koliko te zapravo košta logo, više nikad ne gledaš istim očima.
Cena akcije je skoro uvek — prava cena.
Ono ostalo je cirkus.
