U nedelju smo organizovali radnu akciju na livadi za pse na Novom naselju u Novom Sadu. To je najveća livada koju grad ima, mesto gde se svakodnevno sreću ljudi i psi, gde se razgovara, smeje, ponekad i posvađa, ali na kraju - opet dođe. Bračni par Tijana i Jovan bili su organizatori.
Nisu čekali da neko drugi reši problem, nisu pisali statuse o tome kako „treba nešto da se uradi“, nego su uradili ono što se nekada podrazumevalo - okupili ljude.
Skupljen je novac, Jovan je organizovao donošenje tucanika, dunavskog oblog kamena, i poveo posao. Kopala se drenaža oko bunara za vodu, na mestu gde se posle svake kiše pravila blatnjava bara. Nije to bio veliki projekat, ali je bio važan jer male stvari najčešće prave razliku između nereda i reda. Tucanik je postavljen i tamo gde je pre kada pada kiša bilo blato, ispod "ugaone" i ispod klupa... Gruja, Kristijan i Dušan bili su zaduženi za dovoz kamenja - najteži deo posla, onaj koji se ne vidi na fotografijama, ali bez kojeg ništa ne može da počne. Žarko i Jovan kopali su i širili rupu, uporno i strpljivo, kao da rade posao koji će trajati godinama, a ne jedan dan. Maja je bila jedna - ali je vredela za troje. Pored nje, kao moralna podrška, bile su Anči i Ivana, jer nekad je najvažnije da neko stoji uz tebe i kaže: „Ajde, izdrži još malo.“
Sneža je pekla palačinke, a Martina ih je donela na livadu, jer svaka radna akcija ima trenutak kada se zastane, nasmeje i podeli zalogaj.
Željko je došao sa Dobricom, svojim psom, doneo kolu i pripomogao koliko je mogao, onako kako to rade ljudi koji ne pitaju da li su pozvani, nego vide da treba pomoći.
Maje dve, kao što sam već napisao, dale su novac za materijal.
Tijana je, osim organizacije, vodila računa da sve funkcioniše kako treba i da akcija ima smisao i red. Ja sam takođe dao novac za materijal, jer sam tog dana bio zauzet, ali sam želeo da budem deo ove priče - jer svaka akcija ima i one koji ne mogu fizički da rade, ali žele da pomognu. I to je jednako važno.
Na kraju dana, livada je bila drugačija.
Ne savršena, ali bolja. Daleko bolja...
Ne zato što je grad nešto uradio, nego zato što su ljudi uradili.
I tu dolazimo do onoga što često zaboravljamo. Sistem nije samo zgrada, institucija ili budžet. Sistem su ljudi koji se pojave kad treba, koji rade i kad niko ne gleda, koji poprave ono što je zajedničko jer znaju da je zajedničko važnije od ličnog komfora.
Takav sistem nam je potreban.
Ne sistem koji obećava, nego sistem koji radi.
Ne sistem koji čeka, nego sistem koji se pokrene.
Jer država može da napravi plan.
Grad može da napiše projekat.
Ali zajednicu mogu da naprave samo ljudi. A u nedelju, na jednoj livadi za pse na Novom naselju u Novom Sadu, videlo se da zajednica još postoji. I da je nekad dovoljno da se pojavi nekoliko ljudi koji veruju da stvari mogu biti bolje - pa da za njima krenu i drugi.
