B.E.G.A.

B.E.G.A.

O meni Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja. Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga. Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek. Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
  • Joined: 24/04/2025
  • Articles: 131

IMANJE U NIŠTAVILU

Društveni ugovor nije potpisanon je prepisan iz straha.Nije nastao dogovorom ravnopravnihveć klimoglavom slabijih.Prvi koji je rekao ovo je mojenije bio pametnijibio je bezobzirniji.Od tog trenutka nejednakost nije greška sistema.Nejednakost je sistem.Zato svaka parcela nosi senku ratnikasvaka ograda je početak tihe…

Loading

ZNAK KOJI SE NE BRIŠE

Kartica zamenjuje zagrljaj, a kompliment sponzora.
Više niko ne ljubi oči, već procenjuje trepavice.
Više niko ne pita kako si, već s čim si.

Ljubav je postala stvar za sirotinju i budale.

A ja sam jedno i drugo
i još sam tu.

Otac Trodonije i rajski tamjan

Crkva je bila puna. Vernici nasmejani, neki sa suzama u očima, neki suzdržavaju smeh, a hor – hor je pevao kao da je Bob Marli postao dirigent, pa su psalmi dobili ritam koji je terao nogu da se pomeri, makar i u cipeli koja je videla tri generacije. Čak se i stari ikonostas, izrezbaren rukom slepog majstora, činio da igra svetlosnu igru sa svecima, kao da su i oni, posle vekova ozbiljnosti, odlučili da se malo opuste.

Up In Smoke

Te reči me preseku.
Kao nož kroz staro meso.
U grudima se pojavi bol.
Ne oštar.
Ne nagao.
Već spor.
Uporan.
Kao rđa koja jede metal.
Dim se diže prema plafonu.
Vije se.
Uvija.
Pravi spirale kao zmija koja traži izlaz iz zatvora.

Dve liste nisu trik: to je poslednja linija odbrane glasa

Studenti su uvek bili savest društva. Ne zato što su najstariji, nego zato što imaju hrabrost da postave pitanje koje drugi izbegavaju. Istorija Srbije pokazuje da se promene nikada nisu rađale u kabinetima, nego u učionicama, amfiteatrima i na ulicama gde su mladi ljudi odbijali da pristanu na nepravdu kao normalno stanje.

Zato ovaj tekst nije poziv na protest, niti na politiku. Ovo je poziv na odgovornost. Na razumevanje da demokratija nije teorija, nego praksa. Da sloboda nije parola, nego posao. I da svaki glas koji nije zaštićen postaje samo statistika.