Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Zato je 6. jun važan. Ne zato da bismo se pravili bolji od predaka, nego da bismo priznali koliko smo često manji od njihove senke. I ne zato da bismo dozivali rat, nego da bismo vratili ono bez čega nema ni mira ni države: čast. U vremenu u kojem se sve prodaje, možda je najveći ustanak ostati čovek. A to je, izgleda, najteži top koji danas treba braniti.
A možda je upravo u tome najveća lekcija njegove karijere - nije umetnost u tome koliko si novca spalio na reklame, eksplozije i kompjuterske efekte. Umetnost je kada sa malo stvoriš nešto što preživi vreme. Danas milioni dolara nestanu za jedan vikend bioskopske zarade, a Carpenterovi filmovi, snimani gotovo gerilski, i dalje žive posle pola veka. I živeće verovatno još sto godina. Jer publika na kraju zaboravi budžet, ali nikada ne zaboravi osećaj. A genijalnost upravo i jeste sposobnost da od ograničenja napraviš večnost.
Na kraju dana, livada je bila drugačija.
Ne savršena, ali bolja.
Ne zato što je grad nešto uradio, nego zato što su ljudi uradili.
She didn’t ask for money.
She didn’t ask for sympathy.
She only asked for one thing -
a chance for her daughter to breathe.
Zato problem nije u njegovoj biografiji.
Problem je u njenoj logici. Jer čovek koji je izgradio karijeru na stabilnosti sistema teško može postati simbol njegovog rušenja. Ne zato što ne želi, nego zato što ga sistem prepoznaje kao svog. A simbol pobune mora biti neko koga sistem nikada nije smatrao bezbednim.
Kad laž postane identitet,
a identitet postane politika,
ostaje ti samo da izmisliš novi narod -
jedan koji ne zna da čita,
ali zna da tapše.
Društveni ugovor nije potpisanon je prepisan iz straha.Nije nastao dogovorom ravnopravnihveć klimoglavom slabijih.Prvi koji je rekao ovo je mojenije bio pametnijibio je bezobzirniji.Od tog trenutka nejednakost nije greška sistema.Nejednakost je sistem.Zato svaka parcela nosi senku ratnikasvaka ograda je početak tihe…
Kartica zamenjuje zagrljaj, a kompliment sponzora.
Više niko ne ljubi oči, već procenjuje trepavice.
Više niko ne pita kako si, već s čim si.
Ljubav je postala stvar za sirotinju i budale.
A ja sam jedno i drugo
i još sam tu.
Crkva je bila puna. Vernici nasmejani, neki sa suzama u očima, neki suzdržavaju smeh, a hor – hor je pevao kao da je Bob Marli postao dirigent, pa su psalmi dobili ritam koji je terao nogu da se pomeri, makar i u cipeli koja je videla tri generacije. Čak se i stari ikonostas, izrezbaren rukom slepog majstora, činio da igra svetlosnu igru sa svecima, kao da su i oni, posle vekova ozbiljnosti, odlučili da se malo opuste.
Smrt u trenutku poslednjeg pozdrava. Krv na ulici gde su nekada deca trčala. Istorija urezana u tursku kaldrmu Karađorđeve ulice.
