Danas, 9. maja, dok Rusija paradira u Moskvi i obeležava Dan pobede nad fašizmom, većina sveta ćuti. U evropskim prestonicama, gde su nekada stajali tenkovi, danas stoje revizori sećanja. Svedoci smo jednog globalnog fenomena: istorija se prepravlja. Ne zato što su se pojavile nove činjenice, već zato što su se promenili interesi.
U Drugom svetskom ratu, najveće žrtve podneo je Sovjetski Savez sa oko 27 miliona mrtvih (od toga 8,7 miliona vojnika), a Jugoslavija oko milion, što čini oko 10% njene ukupne populacije. SAD su izgubile 417.000 ljudi, Velika Britanija 384.000, a Francuska oko 218.000. Gledano procentualno, Srbi i narodi SSSR-a su najviše krvarili.
Srbi su bili jedini narod u okupiranoj Evropi sa dva velika pokreta otpora: partizanima i četnicima. Oni su ratovali ne samo protiv nemačkog okupatora, već i protiv ustaša, balista, bugarskih trupa, domobrana i drugih kvislinških formacija. Ratovali su i između sebe: bio je to i građanski rat između pristalica kralja i monarhije s jedne strane, i komunista sa idejom revolucije i socijalizma s druge.
Beograd je bio kazneni primer celom kontinentu, mesto gde je uveden sistem „sto za jednog“. Za svakog ubijenog nemačkog vojnika, 100 srpskih civila je streljano. Najveći primer toga je masakr u Kragujevcu, kada je 21. oktobra 1941. godine streljano preko 2.700 civila, uključujući i više od 300 đaka i nastavnika. Slična sudbina zadesila je i Kraljevo, gde je oktobra iste godine streljano više od 2.000 ljudi.
Na teritoriji NDH, logor Jasenovac postaje simbol genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima. To nije bio samo logor smrti, već i mašina za istrebljenje sa sistematskom torturom i najbrutalnijim metodama ubijanja. Više od 700.000 ljudi je ubijeno, među njima i desetine hiljada dece. Kozara, umesto da bude vojna operacija, postaje teren za masovno istrebljenje srpskog civilnog stanovništva. Deca sa Kozare završavaju u logorima, mnoga nikada nisu pronađena.
U januaru 1942. Mađari sprovode raciju u Novom Sadu, Bečeju i okolnim mestima — pod izgovorom traženja partizana, ubijaju preko 1.300 ljudi, uglavnom Srba i Jevreja, bacajući ih pod led Tise i Dunava. Ovaj masakr ostaje jedan od najstrašnijih primera etničkog čišćenja na prostoru okupirane Jugoslavije.
U Bitci za Staljingrad, uz nemačku vojsku su se borile armije:
- Rumunije: preko 200.000 vojnika (treća i četvrta armija)
- Italije: oko 235.000 vojnika (8. armija)
- Mađarske: oko 200.000 vojnika (2. armija)
- Nezavisne Države Hrvatske (NDH): dobrovoljačke jedinice unutar nemačke 6. armije
- Slovačke: borbene i logističke jedinice
- Španije: „Plava divizija“, 18.000 ljudi borilo se kod Lenjingrada
- Francuske: hiljade dobrovoljaca u SS jedinicama
Dakle, gotovo cela Evropa je makar simbolično ili otvoreno učestvovala u ratu protiv Sovjeta. Srbi nisu. Nisu ni mogli. Bili su zauzeti time što su jedini u Evropi vodili rat na četiri fronta.
Uprkos svemu, posle rata, formira se nova Jugoslavija. Ali ne kao nagrada Srbima, već kao politički eksperiment u kojem srpska žrtva biva razvodnjena kroz ideologiju „bratstva i jedinstva“. I KPJ, koji je pre rata imao stavove slične ekstremističkim nacionalnim pokretima, postaje faktor stabilnosti. Ironija istorije.
Danas, 80 godina kasnije, isti oni koji su stajali uz Hitlera, sada pišu istorijske udžbenike. Ukrajina, koja je u Drugom svetskom ratu dala ogroman doprinos kroz Crvenu armiju, danas slavi Stepana Banderu, saradnika nacista. Poljska, čija je nacija bila na ivici istrebljenja, danas uklanja sovjetske spomenike. Baltičke zemlje, čije su SS jedinice ratovale na istoku, danas se predstavljaju kao simbol otpora tiraniji.
Srbija? Srbija je opet problematična. Seća se. Ne pristaje da zaboravi ni Jasenovac, ni Kragujevac, ni Kraljevo, ni raciju, ni Kozaru, ni milione izgubljenih duša.
Zašto se dakle prekraja istorija? Zato što istina boli. Zato što nova geopolitička realnost zahteva nove narative. Zato što pobednici diktiraju ne šta se desilo, već šta će se pamtiti.
U svetu gde se ukida Dan pobede, a uvodi Dan Evrope, jasno je da je borba za istoriju nova linija fronta. U toj borbi, Srbi i Rusi ponovo stoje sami. Ne zato što su savršeni, već zato što odbijaju da zaborave.
Niko više ne oplakuje te žrtve. Ni decu s Kozare, ni đake iz Kragujevca, ni spaljena sela, ni prebijene kolone gladnih. Srljamo ka Evropskoj uniji koja svoje vrednosti gradi na zaboravu — a ne na istini. Poništavamo sebe ne shvatajući da smo narod sa dubokim korenima. Vinčanska civilizacija, Lepenski Vir, slovenska grnčarija iz 1. veka — sve to svedoči da smo oduvek ovde.
Mi nismo došljaci. Mi smo oni koji pamte.
Srbi su narod sa najdužim kontinuitetom računanja vremena u Evropi. Srpski kalendar, koji je prema nekim izvorima star više od 7.500 godina, pokazuje da nismo nastali juče. I upravo zato smetamo. Jer smo dokaz. Jer postojimo duže od konstrukcija koje danas pišu istoriju po meri tržišta i moći.
Zato danas, 9. maja, kad slušate tišinu sa Zapada, znajte da ona nije znak mira. To je tišina onih koji se stide svoje uloge — i onih koji bi da je zaboravite.
Ove rečenice pišem ne kao optužbu, već kao opelo. Jer istina, kao i pobeda, pripada onima koji su je platili. A ne onima koji danas pišu njen predgovor.
