Да се под хитно мора – макар и на силу – правити отклон од поганог Брозовог наслеђа, то је неспорно за сваког српског националисту. Али спас од Броза не може да се тражи у љотићевштини или недићизму, па чак ни у Дражи Михајловићу, који је од свих понуђених свакако био најчаснији избор у оном тренутку. Просто, Срби као нација су у Други светски рат ушли без политичког, друштвеног или војног покрета који би заступао саморазумљиве српске идеје, потребе и циљеве.
То значи да је проблем старији и од Другог светског рата. Лично сам уверења да је потпуни слом 1915. године био та траума од које никако да се опоравимо, јер, између осталог, то и не покушавамо, већ упорно под тепих гурамо корен невоља, скривајући се иза површних и застарелих идеолошких ђвањгања и препуцавања.
(Борбу против титоизма не сматрам идеолошком него егзистенцијалном; да је само идеолошка, одавно би мрцина била уклоњена са Дедиња.)
Кад је тако било пре 80ак година, онда је, нажалост, потпуно логично што је данас, после нових траума и издаја, стање само још грђе, па нам се често чини да излаза и нема.
Излаз, међутим, постоји. Срећом, или божјом промишљу. Спас нам долази са Истока, као и много пута до сада. Да ли је Русија вољна да нас спасава, то чак и није битно, јер је Русија несумњиво принуђена да спасава себе. То, између осталог, показују и текући преговори са Трамповим изасланицима, који се одвијају сасвим другачије од онога како су предвиђали небројени „зналци“ и „стручњаци“. Могуће да би чак и Кремљ желео да се постигне „компромис“ (новоговорни израз за попустљивост) али је то немогуће. Искрено, немогуће је још од 2. маја 2014. и спаљивања живих Руса у Одеси. То је била преломна тачка после које Русија нема избора: или ће одбранити себе, или нестати.
Све до пре три и по године, Москва је одлагала неизбежну одлуку. Није мало у Русији оних који би је одложили и сада. Али, на жалост или на срећу, то не бива. Русија данас напросто мора да спаси себе тако што ће, као и 1945, да уништи непријатеља. Спасавајући себе, истовремено спасава и човечанство. Па и нас.
Да ли ћемо умети да искористимо ту прилику? Не, ако се, вођени идеолошким слепилом, убеђујемо да „ово није наш дан победе“. Одавно је време да се најзад поведемо за српским интересима, а то не значи „бити у праву“ по питању нечега што се догодило пре 80ак година, него препознати шта је данас, дакле у овом историјском тренутку, од понуђених могућности корисно по нас Србе.
У ових 11 година, стотине српских добровољаца похрлило је пут украјинског ратишта да би се прикључило руској или некој од донбаских војски. Неки су и живот положили у тој борби. Међу њима је било оних који су се поносили равногорским идеолошким усмерењем, као и оних који су васпитавани на партизанским тековинама. Као српски националиста, који је спреман да све подреди циљу ослобођења и уједињења свих српских земаља, клањам се храбрости и жртви дотичних добровољаца. Они су нешто најбоље што смо изнедрили као народ и нација у овом веку – ако ни због чега другог, а оно макар због тога што су доказали да су спремни да због својих уверења ставе и главу у торбу. Сутрадан, управо такви ће први јуришати да нпр. ослободе Косово и Метохију. Неће то ни мусави „ћацији“, ни „бициклисти до Стразбура“, него баш српски добровољци из текућег рата на истоку Европе.
И због њих, заправо првенствено због њих, за мене је 9. мај Дан победе.
