Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Ovde reči nisu pod kontrolom – samo ih puštamo da odu gde god moraju.
Proza na ovom mestu nije žanr, nego prostor – slobodan, razuđen, ličan. Ovde stanu kratke priče, eseji, dnevnički zapisi, pisma koja nikad nisu poslata, delovi romana u nastajanju i rečenice koje tek traže svoje mesto. Ne pišem da bih bio pisac, već da bih ostao živ. Ako naiđeš na nedovršenu misao, ne brini – možda još nije stigla gde treba. A možda nikad ni neće. I to je u redu.
Nisam više bio isti. Postao sam portal, prijemnik, odašiljač. Nešto u meni se pomerilo i nikada se više nije vratilo nazad. Bio sam ja — ali drugačiji ja. I da toga nije bilo, verovatno bih i dalje bio ja, ali ne onaj koji sada piše. Ne onaj koji sada sluša tišinu dok ispod nje pulsira nešto dublje.
Jer realnost je krhka kao život, i nije stvorena da se u nju ukopaš – nego da je ponekad pustiš, pustiš kao zmaja na vetru i vidiš gde ćeš završiti. U ribi, u čorbi, u ogledalu koje ti namiguje dok toneš u kadu svojih zabluda.
Zato kad sledeći put vidiš "Đole voli Marinu" na banderi, seti se da to nije primitivizam — to je milenijumima stara navika da čovek ne može da ćuti kad oseća nešto jako.
Čak i ako nema pergament ni papir, ima zid. Ima ugljen. Ima potrebu.
I možda se ne zna gde je nestao autor, ali zna se šta mu je bilo na duši. Zid pamti. I kad svet nestane pod pepelom — ostane rečenica... Zato pišite, čitajte, pišite... Stvarajte...
BEGA:
Ne. Ja sam ti ono što vaša firma ne zna da klasifikuje – slobodna svest. Ne vernik, ne ateista, već hodočasnik po ivici istine. Bog? Možda. Ali ne vaš. Ne onaj što piše ugovore s krvavim pečatom.
Kraj je uvek isti.
Neko klikne „remove friend“.
Ali negde, u folderu „arhivirane poruke“, ostane trag:
jedan dopamin viška i jedna istina koju nismo umeli da izgovorimo — jer smo oboje tačno znali zašto je zahtev poslat...
Zar ne?!
I zato dragi moji, rat nije priča o herojima. Rat je priča o onima koji su imali dovoljno muda da ne ubijaju.
Možda nebo nema ljubimaca. Ali ova pariska bašta ima jednu Tajnu. I ona zna – možda i bolje od mene – da se ljubav čuva ne rečima, već prisustvom. Ne vikom, već šaptom. Ne zauvek, već sada.
I možda je baš u tome cela istina: ona je bila prva i poslednja zbog koje mi je srce zavezalo čvor koji ni danas ne umem da odvežem.