Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Satire oštre kao žilet u vojnom kupatilu.
Ovo nije novinarstvo – ovo je umetnost preživljavanja u sistemu koji od svakog građanina pravi statistiku. Ovde se govori ono što se ne sme, ispisuje ono što političari ne bi razumeli čak i kad bi čitali. Jezik je britak, istina gorka, a smeh – jedini lek koji se besplatno deli. Ako si umoran od „naših i njihovih“, ovo je tvoj ćošak.
U tom haosu zahteva i pravila, stid i tajna postaju saputnici. Žene kriju, ne zato što su lažljive, već zato što su preživele. Kriju da ne bi bile povređene, označene, odbačene. Kriju da ne bi izgubile poziciju, ljubav, posao ili kontrolu. Kriju jer svet ne voli žensku iskrenost ako nije servirana uz šarm i filter. A najviše kriju – same od sebe.
Ako si žena i ovo čitaš, možda si osetila olakšanje, možda gađenje, možda si se prepoznala ili zapanjila. Ako si muškarac – sad znaš više. Ali znaj: ni jedna žena nije svetica. I ne treba da bude. Jer kad bi svet znao šta sve žena nosi, ne bi je nikad više pitao da se smeje – već bi kleknuo i zahvalio joj što još uvek uopšte želi da bude sa bilo kim od nas. I ne, muškarci nisu gori. Žene samo bolje kriju. A kriju i da prduškaju, prde i puvaju. I onda se smeju kad to čuju od muškaraca, iako iste melodije ...
Srpski periodni sistem možda nije priznat u nauci, ali se svakodnevno dešava u kafani, Skupštini, javnim preduzećima i komentarima ispod objava. Dok drugi eksperimentišu sa kvantnim kompjuterima, mi još nismo rešili kako da neutrališemo Botanijum u Skupštinijumu.
„Kad ljubav ne možeš rešiti srcem – pokušaj kredom.
Ja pokuš'o. Sad gledam ovu tablu i sve mi izgleda kao ljubavni derivat bez definicije.
A rezultat? Negde između ∞ i WTF.“
I naposletku – BUM! Ne kao apokalipsa. Već kao osvešćenje. Kao trenutak kada neko, bilo ko, kaže: "Dosta." Ne zbog morala, nego jer više ne može da diše. Jer istina postaje jedini oblik samoodbrane.
Kada si poslednji put rekao: „Neću to da kupim jer mi ne treba“?
Kada si ugasio telefon na 24h?
Kada si sumnjao u ono što svi veruju?
Mi smo generacija koja gugla „kako da budem srećan“, dok u pozadini aplikacije preslušavaju naš očaj i nude ga kao targetiranu reklamu. Submisivnost je postala lifestyle. Ne talasaj. Ćuti. Smej se. Plati na rate. Sloboda? Sloboda je postala rezervisana za one koji imaju vremena da o njoj misle.
Mi ostali – radimo, kupujemo i ćutimo.
Zato ne smemo ići bez plana. Potrebna je privremena, stručna, nacionalna vlada. Potrebna je dogovorena tranzicija. Potrebno je da se jednom u životu prestane sa strančarenjem i počne sa odgovornošću.
Zavisnost od vikenda je kao i svaka druga – san o kratkom spasu, iluzija da će par dana izbrisati pet. I uvek ista patološka greška: misliš da će sledeći put biti bolje. Da će sledeća nedelja doneti rasterećenje, avanturu, ljubav, sunce, tišinu, život. A sledeća nedelja nosi isti obrazac. Jer nisi ti taj koji čeka vikend. Vikend čeka da ti postane jasno – da bežiš od samog sebe.
Ako neko nikada ne pita kako si – da li to zovemo ljubavlju? Ako neko ne zna kad ti srce kuca brže – da li to zovemo bliskošću? Ako se seks više ne događa, a želja ne gori – da li se još uvek zovemo parom, ili samo mirovnim ugovorom?
Jer možda ostajemo zbog straha. Straha od samoće, siromaštva, pogleda komšiluka, suđenja rodbine. Možda ostajemo jer smo se navikli na to da ništa ne osećamo, pa se plašimo osećaja. Možda ostajemo jer ne znamo kako da počnemo ponovo.
Vučić ovom izjavom ne samo da krši ustavne garancije bezbednosti i jednakosti, već direktno sugeriše moć stranke da preuzme funkciju represivnog aparata. To nije samo zloupotreba političke moći – to je obesmišljavanje Ustava.