Istorija Balkana je polje na kojem su se vekovima prelamale ambicije velikih sila, a narodi su postajali pijuni u partijama moći koje su igrane daleko od njihovih domova. Srbi, kao jedan od najstarijih naroda ovog prostora, bili su nebrojeno puta meta političkih, verskih i kulturnih manipulacija. Od pokrštavanja od strane Vatikana, preko preimenovanja i stvaranja novih nacija, do sistematskog brisanja tragova jezika i pisma – sve je rađeno sa jednim ciljem: razbijanje srpskog identiteta i slabljenje njegove državnosti.
Ako krenemo da pišemo istoriju po „zvaničnom narativu“, onda to više nije istorija nego PR — a PR se ne vodi u vekovima nego u izbornim ciklusima.
Istorija ima gadnu naviku da ostavlja dokaze u kamenu, rukopisu i genotipu, a to se ne uklapa u dnevno-političku šminku. Zato mi je važnije ono što ostaje i posle stotina godina nego ono što prolazi kroz medije danas.
Upravo zato, ovo delo će posebnu pažnju posvetiti genetskom kontinuitetu naroda Balkana — kako je isti genotip preživeo kroz promene imena, vera i pisama, dok su „nove nacije“ mahom rezultat političkog inženjeringa Beča, Vatikana, Istanbula i kasnije velikih sila.
Promena vere kod Srba često znači i promenu nacije. Ova knjiga povezaće Gaja i Vuka, stvaranje Hrvatske, Albanije, Bugarske, Rumunije, kao i suštinsku istinu da su naši preci često ostajali isti narod bez obzira na političke i verske maske koje su im stavljane.
Ko je to radio? U različitim epohama akteri su se menjali, ali cilj je ostajao isti. Od rimskih papa i habzburških careva, preko osmanskih sultana, do modernih geopolitičkih igrača – svi su želeli da srpski narod bude podeljen, potčinjen i kulturno obezličen. Zašto? Jer jedinstven, brojčano snažan i teritorijalno kompaktan srpski narod predstavlja prepreku svakoj imperiji ili sili koja želi kontrolu nad Balkanom.
Kada je to počelo? Proces razbijanja srpske celine počeo je još u srednjem veku, sa prvim pokušajima Vatikana da srpske vladare privuče katoličanstvu. Svaka kruna Nemanjića bila je data pod uslovom obećanja prelaska u katoličku veru. Kasnije, osmanska okupacija unela je nove podele, a habzburška politika i zapadni kolonijalni interesi dovršili su proces stvaranja veštačkih nacija i jezika. Na kraju, 20. vek je doneo novu rundu falsifikovanja istorije – sada pod plaštom nauke i modernih država.
POGLAVLJE I – Falsifikovanje istorije i nacija
Falsifikovanje istorije na Balkanu nije stihijski proces, već pažljivo osmišljena strategija koja traje vekovima. Srbi su retkost među narodima – promenom vere kod nas se često menjala i nacija. Oni koji su prihvatili katoličanstvo često su postajali Hrvati, oni koji su prešli u islam pretvarani su u Bošnjake ili Albance, dok su neki, poput pravoslavnih Makedonaca, veštački odvojeni od srpskog korpusa.
Primeri su brojni. Posle Balkanskih ratova, kada je Srbija počela da jača, međunarodni centri moći stvaraju Albaniju kao tampon-zonu i prepreku izlasku Srbije na more. Makedonija dobija sopstveni identitet tek u 20. veku, uz promenu prezimena i potiskivanje srpskog jezika. Crna Gora, iako vekovima deo istog naroda i kulture, danas se uči da nikada nije bila srpska. Bugarska i Rumunija takođe su oblikovane delom od srpskih teritorija i plemena.
Pokrštavanje je bilo jedno od ključnih oruđa ovog procesa. Vatikan je koristio politički i ekonomski pritisak, obećanja i pretnje kako bi srpske vladare i narod uvukao u katoličanstvo. Istovremeno, istorija je falsifikovana kroz mitove poput onog o Ćirilu i Metodiju, iako su Srbi i pre njih imali svoje pismo. Slovo jat, izbačeno reformom Vuka Karadžića, pokazuje koliko jezik može biti oružje – jer isti znak je različiti deo naroda čitao drugačije (mleko, mlijeko, mliko, mljeko), ali ga je spajao zajednički koren.
Dokazi su jasni: od srednjovekovnih rukopisa pisanih srpskom ćirilicom u Dubrovniku i Dalmaciji, do genetike koja pokazuje da su mnogi današnji narodi bivše Jugoslavije i okoline deo istog, starijeg, pred-slovenskog genotipa. Promena imena i jezika nije promenila poreklo.
Istorija balkanskih naroda nije linearna hronika kulturnog i političkog razvoja, već mreža preplitanja interesa velikih sila,
vešto tkanih narativa i planskog prekrajanja kolektivnog sećanja. Srbija, ili bolje rečeno srpski narod u širem smislu, bio je
u središtu tih procesa – od trenutka kada su geopolitičke potrebe Vatikana, Beča, Istanbula i kasnije velikih kolonijalnih sila
zahtevale preoblikovanje realnosti.
Jedna od najvećih istorijskih ironija jeste da su Srbi jedinstven primer naroda koji je promenom vere menjao i svoju naciju.
Pokrštavanje, koje je počelo još u ranom srednjem veku, imalo je dvostruku funkciju: religijsku i političku.
Za razliku od mnogih drugih evropskih naroda kod kojih je promena vere ostajala unutar etničkog identiteta,
kod Srba je ona često značila i odricanje od sopstvenog imena, jezika i porekla.
Vatikan je, još od misije Ćirila i Metodija, shvatio značaj pismenosti u pokrštavanju naroda. Iako se u zvaničnoj verziji istorije Ćirilo i Metodije predstavljaju kao tvorci prvog slovenskog pisma, nepobitne činjenice i arheološki nalazi ukazuju na to da su
Srbi i pre njih imali razvijenu pismenost. Svedočanstva iz Dubrovnika, gde se pisalo srpskom glagoljicom i ćirilicom,
pokazuju kontinuitet pismenosti pre nego što je ona institucionalizovana.
Kroz vekove, pokrštavanje je bilo praćeno i preimenovanjem. Prezimena, toponimi i čak cele regije dobijale su „prihvatljivije“
forme. Srbi u Dalmaciji, Lici, Bosni, pa i u današnjoj Albaniji, prelaskom u katolicizam ili islam, često su postajali deo
„novih naroda“ koji su u etničkom smislu i dalje nosili isti genetski potpis – što potvrđuju i savremene DNK analize haplogrupa.
Ipak, politička realnost nametnuta spolja učinila je da ta zajednička prošlost postane tabu tema.
Poseban primer predstavlja stvaranje Albanije. Nakon Balkanskih ratova i slabljenja Osmanlijskog carstva, velike sile
– pre svega Austro-Ugarska i Italija – videle su u formiranju albanske države efikasan način da se preseče srpski izlaz na more. Pri tom su mnoga plemena koja su vekovima živela zajedno sa Srbima, delila običaje i govorila srodnim jezicima,preko noći postala deo „nove“ albanske nacije.
Ovakvi procesi nisu bili stihijski – iza njih su stajale jasne strategije. Falsifikovanje istorije, uvođenje novih školskih
programa, prevođenje starih hronika na „novi jezik“ i njihovo prilagođavanje novom narativu, sve je to deo šire slike
brisanja tragova postojanja jednog naroda na određenom prostoru.
Pokrštavanje, dakle, nije bilo samo religijski čin – ono je bilo oruđe u preoblikovanju političke mape Balkana,
uz pomoć koga su velike sile mogle da stvaraju nove nacije, jezike i istorije. Na taj način, ne samo da je prošlost bila
reinterpretirana, već su i temelji budućnosti namerno menjani, kako bi se sprečilo jačanje političkog subjekta
koji je u određenim trenucima istorije imao potencijal da dominira regionom.
Falsifikovanje istorije i nacija – Uvod u prvo poglavlje
Posle Balkanskih ratova, kada je Srbija počela da jača, međunarodni centri moći stvaraju Albaniju kao tampon-zonu i prepreku izlasku Srbije na more. Makedonija dobija sopstveni identitet tek u 20. veku, uz promenu prezimena i potiskivanje srpskog jezika. Crna Gora, iako vekovima deo istog naroda i kulture, danas se uči da nikada nije bila srpska. Bugarska i Rumunija takođe su oblikovane delom od srpskih teritorija i plemena.
