Zato kad sledeći put vidiš "Đole voli Marinu" na banderi, seti se da to nije primitivizam — to je milenijumima stara navika da čovek ne može da ćuti kad oseća nešto jako.
Čak i ako nema pergament ni papir, ima zid. Ima ugljen. Ima potrebu.
I možda se ne zna gde je nestao autor, ali zna se šta mu je bilo na duši. Zid pamti. I kad svet nestane pod pepelom — ostane rečenica... Zato pišite, čitajte, pišite... Stvarajte...
U rimskoj čuvenoj Pompeji, gradu koji je pod lavom i pepelom nestao 79. godine nove ere, sačuvano je nešto što savršeno oslikava duh ljudske prirode — grafiti. Ne u današnjem smislu umetničkog bunta na betonu, već u obliku pisane strasti, besa, zavisti, humora i prostote, urezanih noktima, ugljem ili kredom, direktno u zidove krčmi, bordela, javnih kuća, fontana i bogataških vila.
Ljudi su tada, kao i danas, imali potrebu da ostave trag. Neki su ispisivali ljubavne stihove, neki su psovali senatore, neki su crtali faluse. Bilo je i onih koji su ostavljali ozbiljne poruke:
„Pozdrav svakome ko ovde piški osim svinja. One ne znaju čitati.” „Trudna sam i ne znam od koga.“ „Epafra je varalica.“ „Ovde je večerao Lukan i nije platio!“
Jedan grafit na zidu bordela glasi: „Ostavi sve nade, ti što ulaziš – osim ako imaš pet sestercija.“ (Tako da je i Dante možda bio samo plagijator sa dobrim pamćenjem.)
Rimljani su ispisivali i reklame: „Dođite na gladijatorske igre! Više od 20 ljudi će umreti za vašu zabavu.“
Grafiti su bili i politička sredstva: kandidati su plaćali lokalnim „pisarima“ da u zoru pišu slogane po gradskim zidovima — rani oblik političkog marketinga. I kao i danas, postojali su anti-grafiti: ljudi koji su pisali preko napisa sa „anti-kandidatima“ ili ih sprdali. I nije bilo sapuna da to obriše.
Zidovi su tada bili fejsbuk, tvit, forum, i pijana poruka u 2 ujutru — sve u jednom.
Zato kad sledeći put vidiš "Đole voli Marinu" na banderi, seti se da to nije primitivizam — to je milenijumima stara navika da čovek ne može da ćuti kad oseća nešto jako. Čak i ako nema pergament ni papir, ima zid. Ima ugljen. Ima potrebu.
I možda se ne zna gde je nestao autor, ali zna se šta mu je bilo na duši. Zid pamti. I kad svet nestane pod pepelom — ostane rečenica... Zato pišite, čitajte, pišite... Stvarajte...
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
