Kolumna ponosa – Kad dete pretvori sećanje u miris, a život ti zamiriše na večnost…
Ovo nije kolumna. Ovo je suza u slovima.
Nije važno da li će njena ideja uspeti, postati imperija, osvojiti svet.
Već je osvojila moj svet.
A to nijedna nagrada ne meri.
Postoje dani koji ne ulaze u kalendar, već u srce. Dan kada tvoje dete, tvoje malo veliko biće, stane pred svet, izgovori svoju ideju glasno i jasno – i svet zaćuti. Zaćuti da bi slušao. Da bi razumeo. Da bi priznao.
26. jun nije bio samo datum. Bio je trenutak kada je moja ćerka, studentkinja prve godine, pobedila na takmičenju inovacija na ICN Business School i osvojila 2000 evra za razvoj svog sna: L’Éternel Secret – parfem koji ne miriše na lavandu, već na uspomenu. Na ono što si izgubio. Na ono čega se bojiš. Na ono što nisi rekao.
To nije parfem, to je susret. S tobom nekadašnjim. Sa njom nekadašnjom. Sa emocijom u bočici. Sa nostalgijom koja nije tuga nego dokaz da si voleo. Sa žudnjom koja nije greh nego strast. Sa samoćom koja ne boli nego grli.
Njena ideja koristi veštačku inteligenciju i blokčejn, ali ono što je mene pokosilo nije bila tehnologija. Bila je poezija u njenom pogledu dok je govorila o tome. Bila je sigurnost u glasu. Bila je rečenica: "Tata, emocije vrede."
A ja… ja sam sedeo, bez ijedne reči, dok mi se u grlu taložio miris detinjstva, odrastanja, neprospavanih noći, ispisanih crteža na frižideru, prve temperature, prvog zagrljaja, prvog „tata“… I sada tog istog bića – pobede.
Ovo nije kolumna. Ovo je suza u slovima. Nije važno da li će njena ideja uspeti, postati imperija, osvojiti svet. Već je osvojila moj svet. A to nijedna nagrada ne meri.
Jer postoje trenuci kad roditelj ne zna šta da kaže. I zato piše. Moj miris sada nosi note ponosa, vetra sa Salajke i tuge što vreme ide, ali… Uvek ostane nešto večno. L’Éternel Secret – možda parfem za svet, ali za mene: dokaz da ljubav miriše, kad imaš za šta da dišeš.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
