Nebeska carina – Odeljenje za tvrdoglave
BEGA:
Ne. Ja sam ti ono što vaša firma ne zna da klasifikuje – slobodna svest. Ne vernik, ne ateista, već hodočasnik po ivici istine. Bog? Možda. Ali ne vaš. Ne onaj što piše ugovore s krvavim pečatom.
Bega bez Ega
Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Ознака bega
ZA SALAJKU KOJA DIŠE PUNIM PLUĆIMA – DVE VIZIJE, JEDAN CILJ
Salajka to može.
Samo mora da zna – da nije kraj uvek na kraju. Nekad je kraj početak. Da li kist, da li lopta, nije bitno kada se iz kvantiteta krene u kvalitet.
Nećeš ti meni ići po Salajki, k’o Puvalo Vasa!
Salajka ga ne pamti po pameti, ni po delima. Pamti ga po zakrpi, po prljavom ramenu, po čudnom hodu. Ali ja – ja hoću da ga pamtim po onome što je nosio nevidljivo: po gubitku koji se ne vidi, a od kojeg se i najjače ruke tresu. Po tišini kojom je hodao kroz mahalu, i po ćutanju koje je bilo dublje od svake molitve.
Ako zaista postoji toliko univerzuma…
Свет ће наставити без нас,
али негде, у пукотини простора,
у трептају нечег већег од постојања,
можда неко дрво зна да смо били.
Ако заиста постоји толико универзума у истом трену,
онда сам бар у једном срећан.
Ajnštajn na Salajki: Kada je genije bežao biciklom između kafana
Godina je bila negde oko 1905. Albert je tada bio više muž nego genije. Oženio se Milevom Marić, našom, Titeljkom. Živeli su u kući na Salajki, u ulici Kisačka 20 – prava novosadska kuća sa dvorištem, bunarom, dudom i pogledom u nebo koje pamti više nego ljudi. Izašao bi, kažu, Ajnštajn iz kuće s kosom ko razbarušena istina, s biciklom ispod miške i pogledom deteta koje je zaboravilo tablu množenja.
Poglavlje I: Postanje Salajke: Ispovesti nekih novih klinaca
Salajka je srce grada Novog Sada, grada kojeg su Salajčani gradili i grade. Mnogo reči bilo bi potrošeno da se napiše o tome koliko su Salajčani uradili i izgradili i koliko je Salajka vredna ovom našem gradu. Tradicija je identitet jednog naroda, a čuvajući nju, čuvamo i sami sebe.
Zahtev za prijateljstvo
Kraj je uvek isti.
Neko klikne „remove friend“.
Ali negde, u folderu „arhivirane poruke“, ostane trag:
jedan dopamin viška i jedna istina koju nismo umeli da izgovorimo — jer smo oboje tačno znali zašto je zahtev poslat...
Zar ne?!
JAPAJAKANIJE
U meni se prepiru
iskustvo koje ćuti
i rana koja govori.
Ako sam stvoren
po Božijem liku,
zar nisam nasledio
i njegov razdor?
Njegovo svevideće oko
i slepilo za ljubav?
Časna sestra Volodomir i rezervista bez karte za front
I zato dragi moji, rat nije priča o herojima. Rat je priča o onima koji su imali dovoljno muda da ne ubijaju.
Stablo koje pamti sve moje oblike
Sad sam sredovečan,
lica oko mene se menjaju brže nego godišnja doba,
reči koje sam govorio, sad čujem u tuđim ustima,
a srce – ono isto, uporno, detinje.
I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.