Ti si…
Ako me pronađeš, ne zovi po imenu.
Ja sam ono što je ćutalo s tobom.
Ja sam vetar kroz tvoju kosu što luta.
Ti si izgubljena polovina mog daha...
Bega bez Ega
Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Ознака bega
RECEPT letnji
Svako jelo možeš napraviti na dva načina – sa ljubavlju ili preko kurca. Ja drugi nisam probao. I neću. Jer kuvaš da se pamti – ne da se preživi. Ovo je boranija, kakva mora da bude!
Žudim, dakle postojim…
Život kao slagalica bez završne slike,
jer nikad nije bila ni nacrtana.
Kupujemo vreme za valute pažnje,
prodajemo snove za priznanje koje hladi.
A dan kad sve postigneš – najtiši je dan.
Tišina tada ima težinu čitavog univerzuma...
Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Ulice bez broja
svaki put kad pogledam u prošlost,
vidim samo sve što sam propustio,
ali ništa ne žalim, jer u žaljenju nema mesta
za sve ono što sam zapravo želeo.
...i tako je svaki dan.
Nebeska carina – Odeljenje za tvrdoglave
BEGA:
Ne. Ja sam ti ono što vaša firma ne zna da klasifikuje – slobodna svest. Ne vernik, ne ateista, već hodočasnik po ivici istine. Bog? Možda. Ali ne vaš. Ne onaj što piše ugovore s krvavim pečatom.
ZA SALAJKU KOJA DIŠE PUNIM PLUĆIMA – DVE VIZIJE, JEDAN CILJ
Salajka to može.
Samo mora da zna – da nije kraj uvek na kraju. Nekad je kraj početak. Da li kist, da li lopta, nije bitno kada se iz kvantiteta krene u kvalitet.
Nećeš ti meni ići po Salajki, k’o Puvalo Vasa!
Salajka ga ne pamti po pameti, ni po delima. Pamti ga po zakrpi, po prljavom ramenu, po čudnom hodu. Ali ja – ja hoću da ga pamtim po onome što je nosio nevidljivo: po gubitku koji se ne vidi, a od kojeg se i najjače ruke tresu. Po tišini kojom je hodao kroz mahalu, i po ćutanju koje je bilo dublje od svake molitve.
Ako zaista postoji toliko univerzuma…
Свет ће наставити без нас,
али негде, у пукотини простора,
у трептају нечег већег од постојања,
можда неко дрво зна да смо били.
Ако заиста постоји толико универзума у истом трену,
онда сам бар у једном срећан.
Ajnštajn na Salajki: Kada je genije bežao biciklom između kafana
Godina je bila negde oko 1905. Albert je tada bio više muž nego genije. Oženio se Milevom Marić, našom, Titeljkom. Živeli su u kući na Salajki, u ulici Kisačka 20 – prava novosadska kuća sa dvorištem, bunarom, dudom i pogledom u nebo koje pamti više nego ljudi. Izašao bi, kažu, Ajnštajn iz kuće s kosom ko razbarušena istina, s biciklom ispod miške i pogledom deteta koje je zaboravilo tablu množenja.
Poglavlje I: Postanje Salajke: Ispovesti nekih novih klinaca
Salajka je srce grada Novog Sada, grada kojeg su Salajčani gradili i grade. Mnogo reči bilo bi potrošeno da se napiše o tome koliko su Salajčani uradili i izgradili i koliko je Salajka vredna ovom našem gradu. Tradicija je identitet jednog naroda, a čuvajući nju, čuvamo i sami sebe.