Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Ako neko nikada ne pita kako si – da li to zovemo ljubavlju? Ako neko ne zna kad ti srce kuca brže – da li to zovemo bliskošću? Ako se seks više ne događa, a želja ne gori – da li se još uvek zovemo parom, ili samo mirovnim ugovorom?
Jer možda ostajemo zbog straha. Straha od samoće, siromaštva, pogleda komšiluka, suđenja rodbine. Možda ostajemo jer smo se navikli na to da ništa ne osećamo, pa se plašimo osećaja. Možda ostajemo jer ne znamo kako da počnemo ponovo.
Kraj je uvek isti.
Neko klikne „remove friend“.
Ali negde, u folderu „arhivirane poruke“, ostane trag:
jedan dopamin viška i jedna istina koju nismo umeli da izgovorimo — jer smo oboje tačno znali zašto je zahtev poslat...
Zar ne?!
Psiholozi kažu da poverenje dolazi instinktivno – verujemo po defaultu, dok nas iskustvo ne nauči drugačije. Ali jednom kad se most sruši, teško ga je obnoviti. Kao kad dete koje je jednom ispustilo balon više nikada ne pušta kanap bez stegnute šake.