Trag u magli

U ogledalu dana – lice od pare.
Iza mene – hodnici bez poda.
Ispred – svetla što ne greju.
Svet ne čeka one koji stoje...

Zagrizoh reč, gorka kao kamen.
Ništa se više ne kaže do kraja.
Pola istine – ceo bol.
Svet ne čeka one koji stoje...

U kanti – snovi savijeni kao hleb.
U džepu – karte za voz što nikad ne stiže.
Na peronu – ja i onaj što nikada ne pita.
Svet ne čeka one koji stoje...

Govorili su: "Ćuti, proći će."
Prošlo je, ali nije stalo.
Ništa ne prođe dok ne pregazi.
Svet ne čeka one koji stoje...

Oni što gaze – ne gledaju dole.
Oni što leže – ne gledaju više.
Ja gledam sve, i zato ne spavam.
Svet ne čeka one koji stoje...

U grlu – pesma bez tona.
U stopalu – put koji nisam izabrao.
U oku – nebo bez ptica.
Svet ne čeka one koji stoje...

U školjci uha – šapat deteta koje sam bio.
Govori mi: “Boli jezik koji ne reže.”
Ali svet voli ćutnju koja ne krvari.
Svet ne čeka one koji stoje...

Nema ko da pita zašto sam stao.
Nema ko da čeka da krenem.
Nema ni mene kad me traže.
Svet ne čeka one koji stoje...

Kamen po kamen – pod se vraća.
Reč po reč – miris bola.
Trag po trag – više nisam sam.
Svet ne čeka one koji stoje...

Ali ja više ne stojim.
Korak bez težine.
Pogled bez prošlosti.
Svet ne čeka one koji krenu...