Kao da znaš gde pripadam

Ostavio sam tragove na jastuku,
ne poljupcem, već tišinom posle njega.
Kad ćutim kraj tebe, ti zadrhtiš –
kao da znaš šta sledi,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

Pomeraš bokove dok perem ruke,
a sapun klizi kao misao o tebi.
Nisam ni počeo, a već si blizu,
ko da prepoznaješ ritam,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

Miris kafe i kože u zoru,
tvoj potiljak naslonjen na moje grudi.
Još nismo rekli ni reč,
a već smo rekli sve,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

Zatvaraš oči dok pričam o glupostima,
ali nogom me dodiruješ ispod stola.
Telo te odaje pre reči,
a meni je to dovoljno,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

Veče i vino, ruke na tvojoj obrazima,
gledaš me kao dete koje veruje u vukove.
I pustiš me da budem tvoj strah,
i zaklon od njega,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

Kroz košulju ti brojim otkucaje srca,
kao pesmu koju nikad nisam zaboravio.
Ne govorim ništa – sve je jasno,
dok dišeš sporije,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

Kad ti kažem „dođi“, ti već ideš,
kao da si mi čula misao kroz kožu.
Znaš da ne molim,
al’ znaš i kad treba da se daš,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

Ne tražiš obećanja, al’ ležiš uz mene
kao da ih već nosim u grudima.
Smeješ se kad ćutim,
jer znaš da sam tvoj u toj tišini,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

U krevetu te ne pitam –
ne zato što ne želim, već jer znam.
Kad me uzjašeš, držiš uzde lagano,
mirno, kao da znaš gde pripadam...

I kad odeš, ostaviš vrata poluotvorena,
ne iz navike, već iz sigurnosti.
Jer znaš da se vraćam,
uvek istim dodirom,
mirno, kao da znaš gde pripadam…