Ne vredi vikati praznini, ona te sluša bolje nego ljudi. A ti bi opet da te neko čuje. A znaš dobro — Samoća ne grli, al' ostaje kad svi odu...
Pitaš se šta si zgrešio, kome si dužan, čime si zaslužio ovu tišinu što ti odzvanja kao vlastiti glas u prazan stan. A kad si poslednji put pitao čime si zaslužio ono dobro?
Ne vredi ni psovati više, ni Boga, ni đavola, jer samoća ti ne uzvraća. Ćuti. Sluša. Samoća ne grli, al' ostaje kad svi odu...
Otrgni se, umij lice, ne zbog sveta, nego zbog sebe. Očešljaj taj umor s čela, i nosi dalje to što imaš — pa i prazninu. Bolje to nego laž.
Jer živi se i s gorčinom, kao što si nekad s osmehom živeo. Bez aplauza, bez ruku koje plješću, ali s nogama koje te još nose.
I svaki put kad zaboraviš zašto ideš dalje, seti se samo: Samoća ne grli, al' ostaje kad svi odu...
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
