U srcu Pariza, tamo gde gradski dah prestaje da bruji i pretvara se u tihi šapat prirode, postoji vrt koji više od veka očarava decu, pesnike i sve one koji još uvek veruju u čuda – Jardin d’Acclimatation. To nije običan park. To je skrivena kapija između sveta odraslih i sveta mašte, između istorije i večnog detinjstva, između onoga što jesmo i onoga što smo zaboravili da budemo.
Juče je tom baštom koračala moja ćerka – Tajna. Njeno ime odzvanjalo je među granama drveća kao šapat starih priča. Njen osmeh bio je nalik kapima rose na mladim listovima – svež, nežan i nestvaran. Dok su drugi birali beton i staklo tržnih centara, ona je sela u drveni vozić, kao u vreme kada su igre bile iskrene, a sreća jednostavna.
Na vrtuljku se ljuljala bez žurbe. Vetar joj je nosio kosu, a konjići su se vrteli u ritmu zaboravljenih snova. Kao da je vreme stalo – ne zato što ne postoji, već zato što više nije važno. Detinjstvo, to čudo koje odrasli potiskuju, krug je koji se vrti samo ako veruješ da nije kasno da mu se vratiš.
U malenom zoološkom vrtu posmatrala je flamingose, zamišljena i tiha. Bila je to tišina koja govori više od hiljadu reči – ona tišina koju samo deca i ptice razumeju. Prišla je jednoj kozi i pružila ruku. Bez reči, bez straha, bez pitanja. Njuška i prsti su se dodirnuli, i svet je na tren bio ceo.
Kada je ušla u lavirint od žive ograde, niko joj nije pokazao put. Izašla je sama, smejući se, bez mape i bez potrebe da zna kraj. Možda je i život takav – niz pogrešnih skretanja koje samo osmeh može učiniti ispravnim.
Na improvizovanoj bini, pod lampionima raznih boja, stajali su mali glumci. Deca su se smejala, odrasli klimali glavama, ali samo je Tajna aplaudirala srcem. Za nju, svaka predstava je premijera, a svaki glumac – čudo.
Kasnije, dok se vozila malim vozom što kruži parkom, gledala je kroz prozorčić kao da vidi više nego svi mi zajedno. U pogledu joj je bila prošlost, iza drveća je virila budućnost, a ona – tu, prisutna, u vožnji između „bio jednom“ i „biće jednog dana“.
Vratila se kući s dva lista, jednim glatkim kamenčićem i jednom pričom koju još uvek ne umem da protumačim. Jer Tajna ne priča sve. Ona piše tišinom i govori pogledom. Ona živi u onome što se ne može izgovoriti.
Tog dana u Jardin d’Acclimatation, nisam bio s njom. A ipak – bio sam. Bio sam u svakom njenom osmehu, u svakom kadru koji je zabeležila, u svakom trenutku koji je podelila sa sobom.
Možda nebo nema ljubimaca. Ali ova pariska bašta ima jednu Tajnu. I ona zna – možda i bolje od mene – da se ljubav čuva ne rečima, već prisustvom. Ne vikom, već šapatom. Ne zauvek, već sada.
