Bio je april - mesec u kojem se bira premijer da predsednik ne bi izgledao kao jedini koji vlada.
Predsednik je, naravno, izabrao dr Đuru Macuta — specijalistu za hormone, insulinsku rezistenciju i političku fleksibilnost.
Na svečanom uručenju mandata, predsednik mu se približio i šapnuo:
"Đuro, brate, ovo ti je prilika da zaradiš… i u evrima i u večnosti."
"Razumem, gospodine predsedniče. PDV?"
"Naravno. Premijerski Deo Vučiću. Dvadeset posto je moje. Od svakog tendera. I od kiseonika."
Đuro klimnu glavom.
Ne iz pohlepe.
Iz radoznalosti - one doktorske, koja ubija pacijenta da bi proverila dijagnozu.
Iste večeri odluči da uradi DNK test.
Čisto iz naučnog entuzijazma.
U laboratoriji ispod Klinike za endokrinologiju pomešao je uzorke predsednika i njegovog oca Anđelka - čoveka koji ga je odgajio i naučio da se istina ne govori, nego koristi.
Ali ne lezi vraže.
U istom hodniku te večeri šetao je Bata Gašić i zvanično šef tajne službe, nezvanično majstor za krizne situacije, a po duši keramičar koji sve rešava lepljenjem pločica i ljudi.
Sa svojih deset prstiju i četrdeset osam dosijea, zamenio je DNK uzorak. Umesto Anđelka, u epruvetu je ubacio uzorak Fahrija Muslijua - čoveka iz Radio Prištine, poznatog po tačnoj dikciji, širokom osmehu i dugom pamćenju.
Doktor Đuro nije proverio rezultate.
Bio je srećan.
Srećni ljudi ne proveravaju činjenice.
Koverta je iste noći stigla na Andrićev venac.
"Predsedniče, mislim da će vas ovo obradovati. Poreklo, dokazano."
Predsednik otvori koverat.
Pogleda.
Zadrhta.
Prvo pocrveni.
Pa pozeleni.
Pa problijedi.
"Ko je, bre, Fahri?!"
Sekund tišine.
Zatim uragan.
"Gariiiii!"
A Gari, skriven iza zavese, šapnu sam sebi:
"Keramika je večna. Istina je lomljiva."
Predsednik se okrenu ka Đuri.
"Jesi li ti siguran u ove rezultate?"
"Jesam, kao u cenu goriva."
Predsednik sede.
Polako.
Kao čovek koji prvi put razume da je ceo život pogrešno učio lekciju.
"Dakle… ja sam Musliju?
A ceo život sam se trudio da budem nešto drugo."
Pokušao je da ublaži štetu:
"Narod mora da zna… moj otac je Anđelko.
On me je othranio.
On me je naučio da se vlast ne osvaja — nego nasleđuje."
Zastao je.
Udahnuo.
Pogledao u prazno.
"Al' krv… krv ima bolju memoriju od istorije."
Nekoliko dana kasnije, otputovao je da upozna svog biološkog oca.
Ušao je u kuću u Prištini.
Seo za sto.
Ćutao minut.
Zatim je podigao pogled i rekao:
"Tata… reci mi samo jedno.
Imam li pravo da lažem i dalje?"
Fahri ga pogleda.
Otpije gutljaj kafe.
Ne žuri.
"Ne, sine.
Imaš pravo da ćutiš.
Sve što kažeš koristiće se protiv tebe.
A sve što prećutiš koristiće se za tebe."
Zastao je.
Pa dodao:
"Takva su pravila sistema koji si sam napravio."
Kad laž postane identitet,
a identitet postane politika,
ostaje ti samo da izmisliš novi narod -
jedan koji ne zna da čita,
ali zna da tapše.
