Ako postoji Bog,
on ćuti ne zato što ne zna odgovor,
nego zato što zna
da bismo ga svejedno ignorisali.
Ljudi ne traže istinu.
Traže potvrdu da su u pravu.
Svetlo više ne izlazi spolja — izgorelo je u meni, tiho, bez krika. Sve što me nekad vodilo bilo je lažno obećanje prodavano pod imenom budućnost. Naučio sam da čekanje nije nada nego sofisticirani oblik odustajanja.
Nisam stvoren da dišem u jatu, ali sam zaboravio kako se sam preživljava. Oni koji viču da je sreća izbor nikad nisu gledali u plafon dok srce zvoni kao zvono bez crkve. Tišina ne donosi mir, donosi istinu od koje puca sluh.
Zvali su to slobodom: da biraš gde ćeš umreti. U ratu, na poslu, u braku, u zagrljaju koji više greje strah nego kožu. Sloboda je kad ti više ne treba ništa, ali još osećaš da bi voleo da ti treba.
Očevi su nas učili da se ćuti, majke da se prećuti, a niko nas nije učio kako da preživimo kad nas niko ne pita kako smo. Nasledili smo imena, krv, i tišinu sa kojom ne znamo šta da radimo.
U mladosti sam mislio da će smisao doći kao voz za koji samo treba kupiti kartu. Sad znam da je smisao putnik bez voznog reda koji možda nikad ne stigne. I sve što sam postao – samo je refleks da ne postanem ono što sam mrzeo.
Voleo sam. Ne žene, ne telo — voleo sam ideju da je moguće da dvoje ne bude manje od jednog. Ali kad si sam, vidiš jasno: ništa nas ne spaja osim iluzije da bol ne mora biti zajednički.
Svet se ne popravlja, on se presvlači. Stalno nova lica za istu prazninu. I svaki pokušaj da promenim nešto bio je tek elegantnija verzija poraza.
Ako postoji Bog, on ćuti ne zato što ne zna odgovor, nego zato što zna da bismo ga svejedno ignorisali. Ljudi ne traže istinu. Traže potvrdu da su u pravu.
Zato više ne vičem. Samo dišem i gledam. Nekad pišem, kao da ću tako razbiti prozor između sveta i mene. Ali ni slova ne grle. Ona samo dokažu da još uvek postojim.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
