Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Zato je 6. jun važan. Ne zato da bismo se pravili bolji od predaka, nego da bismo priznali koliko smo često manji od njihove senke. I ne zato da bismo dozivali rat, nego da bismo vratili ono bez čega nema ni mira ni države: čast. U vremenu u kojem se sve prodaje, možda je najveći ustanak ostati čovek. A to je, izgleda, najteži top koji danas treba braniti.
A možda je upravo u tome najveća lekcija njegove karijere - nije umetnost u tome koliko si novca spalio na reklame, eksplozije i kompjuterske efekte. Umetnost je kada sa malo stvoriš nešto što preživi vreme. Danas milioni dolara nestanu za jedan vikend bioskopske zarade, a Carpenterovi filmovi, snimani gotovo gerilski, i dalje žive posle pola veka. I živeće verovatno još sto godina. Jer publika na kraju zaboravi budžet, ali nikada ne zaboravi osećaj. A genijalnost upravo i jeste sposobnost da od ograničenja napraviš večnost.
Kad laž postane identitet,
a identitet postane politika,
ostaje ti samo da izmisliš novi narod -
jedan koji ne zna da čita,
ali zna da tapše.
Društveni ugovor nije potpisanon je prepisan iz straha.Nije nastao dogovorom ravnopravnihveć klimoglavom slabijih.Prvi koji je rekao ovo je mojenije bio pametnijibio je bezobzirniji.Od tog trenutka nejednakost nije greška sistema.Nejednakost je sistem.Zato svaka parcela nosi senku ratnikasvaka ograda je početak tihe…
Kartica zamenjuje zagrljaj, a kompliment sponzora.
Više niko ne ljubi oči, već procenjuje trepavice.
Više niko ne pita kako si, već s čim si.
Ljubav je postala stvar za sirotinju i budale.
A ja sam jedno i drugo
i još sam tu.
Gori. Peče. Puca. Koža pamti.
Zapaljene vode, ledene vode,
kipti i smrzava, para i lomi,
ali ne ispravlja pukotine.
Ne puni ponore.
Ne vraća dodire.
Sećanje na mart 2004. ne sme da bude samo godišnjica. Ali isto tako, ne sme da bude ni zamena za politiku. Pamćenje bez strategije vodi u stagnaciju. Politika bez pamćenja vodi u ponavljanje grešaka.
Jedan muškarac se vratio kući ranije s posla i zatekao ženu kako užurbano presvlači posteljinu. Primetio je da se njen izraz lica promenio kad ga je videla i da se ponaša prilično čudno.
Postoje ljubavi koje ne počnu
da bi nas naučile kraj,
postoji tišina koja jede čoveka
sporije od bolesti.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Jer neka srca ne traže reči,
ni obećanja ni zakletve —
samo da ih neko prepozna
u mraku
i ostane dovoljno dugo
da svane.
