Zavisnost od vikenda je kao i svaka druga – san o kratkom spasu, iluzija da će par dana izbrisati pet. I uvek ista patološka greška: misliš da će sledeći put biti bolje. Da će sledeća nedelja doneti rasterećenje, avanturu, ljubav, sunce, tišinu, život. A sledeća nedelja nosi isti obrazac. Jer nisi ti taj koji čeka vikend. Vikend čeka da ti postane jasno – da bežiš od samog sebe.
Nedelja uveče. Onaj neuhvatljivi trenutak kad dan polako kaplje kroz prste, a svetlo gubi toplotu i pretvara se u sivo podsećanje. Ne mrzimo mi nedelju – mrzimo ono što ona razotkriva. U nedelju predveče više ne postoji sadašnji trenutak. Postoje samo dva lažna vremena: promašeni vikend i preteći ponedeljak.
U tom tesnacu između željenog i neizbežnog, nastaje osećaj koji mnogi nazivaju teskobom, ali on ima dublji uzrok: zavisnost. Jer zavisnost nije nešto što imamo. Zavisnost je ono što jesmo. Zavisni od smisla, ritma, nagrade, iščekivanja. Cela radna nedelja je narkotički uvod u vikend – vreme slobode, opuštanja, uživanja – koje nikad ne dođe u obliku koji smo projektovali. A kad vikend ne ispuni obećanja, dolazi apstinencijalna kriza: nedelja uveče.
Kao kad narkoman ne dobije dozu, čovek u nedelju ne dobije smisao. Ostaješ s tim danom, s tim vazduhom bez ukusa, televizijom punom političara, i glavom punom rečenica: „Od ponedeljka ću...", "Još samo danas...", "Sutra opet..." To je dan u kojem ne znaš šta da radiš sa sobom, jer nijedna stvar ne može pobediti osećaj da nešto ističe. Dan kada se realnost povlači, a mehanizam samoodržanja lupa po vratima i šapće: „Nisi uspeo ni ovaj vikend da se odmoriš. Nisi ni živeo, ni disao. Samo si čekao.“
Zavisnost od vikenda je kao i svaka druga – san o kratkom spasu, iluzija da će par dana izbrisati pet. I uvek ista patološka greška: misliš da će sledeći put biti bolje. Da će sledeća nedelja doneti rasterećenje, avanturu, ljubav, sunce, tišinu, život. A sledeća nedelja nosi isti obrazac. Jer nisi ti taj koji čeka vikend. Vikend čeka da ti postane jasno – da bežiš od samog sebe.
Isto tako bežimo u kafe aparate ponedeljkom, kao što bežimo u scrollovanje pre spavanja. Obećavamo sebi da ćemo početi dijetu „od sledeće srede“, kupujemo stvari koje nam ne trebaju da bismo popunili prazninu. Ne otvaramo mejlove danima, ali ih proveravamo svake dve minute. Navučeni smo na zvuk notifikacije, na izmišljeni deadline, na lažni osećaj hitnosti. Zavisni smo od iščekivanja čak i kada znamo da će ishod biti isti.
Zavisni smo od prisustva drugih ljudi čak i kada nas zamaraju, od rutine koja nas davi, od raznih "sutra" koje nikad ne dođu. Bežimo u planove, u listu obaveza, u kalendare i podsjetnike, kao da će nam organizovanost zameniti smisao. Zavisni smo od sitnih nagrada, od crvenih brojki na ekranu, od osećaja da smo u toku, makar to značilo da nemamo kada da budemo prisutni tu gde jesmo.
Zato nedelja uveče boli. Jer znaš da nisi još stigao tamo gde si krenuo, i da nećeš ni sutra. Znaš da si rob ritma koji nisi birao, a koji te je oblikovao. I znaš da ti u ponedeljak niko neće pružiti rame da odspavaš ono što si celog vikenda gurao pod tepih. Ne mrzimo nedelju. Nedelja nas ogoli. Ona ne donosi kraj. Ona donosi istinu.
A to je doza koju niko ne ume da primi bez posledica...
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
