Ustao sam u tri,
ali noć je već bila budna,
sedela na mojim grudima,
hranila me senkama iz jučerašnjeg pogleda.
U košmaru niko ne viče tvoje ime
jer si živ zakopan u sebi.
Pod prstima sam osetio
posteljinu punu igala,
svaka misao - pauk,
a svaka paučina - sećanje koje ujeda.
U košmaru niko ne viče tvoje ime
jer si živ zakopan u sebi.
Grad u snu ima više prozora nego lica,
i svi gledaju kroz mene,
a ja sam prozor bez stakla,
vetar bez svrhe,
disanje bez daha.
U košmaru niko ne viče tvoje ime
jer si živ zakopan u sebi.
Zidovi imaju puls,
šapću o stvarima koje nisam učinio,
i smeju se dok bežim
preko stepenica koje vode u niže nebo.
U košmaru niko ne viče tvoje ime
jer si živ zakopan u sebi.
Gledam svoje ruke -
jedna drži ključ,
druga nema prste.
Vrata su iza mene,
ali kvaka je u tvom glasu,
a ti ne govoriš.
U košmaru niko ne viče tvoje ime
jer si živ zakopan u sebi.
Na kraju hodnika stoji ogledalo,
ali ne prikazuje mene.
Prikazuje onog koji sam mogao biti
da nisam spavao
dok je život vrištao.
U košmaru niko ne viče tvoje ime
jer si živ zakopan u sebi.
I taman kad mislim da sam se probudio,
vidim da me pokrivaju
zemljom od snova,
ćutanjem do ramena,
i rukama onih koji su zaboravili da sam tu.
U košmaru niko ne viče tvoje ime
jer si živ zakopan u sebi.
