Dan pre početka bombardovanja NATO protiv SR Jugoslavije sedeli smo za stolom kod moje majke. Bio joj je rođendan. Supa je mirisala kao i svake godine, kolači su stajali na stolu, a negde u pozadini televizor je šaputao o ultimatumima, pregovorima i pretnjama. Ćale je ćutao duže nego obično. Rekao je samo: „Biće rata.“
Iskreno, nisam verovao... Mislio sam - neće valjda napasti Novi Sad, grad pun manjina, grad koji je uvek bio most između ljudi. Mislio sam da postoje granice razuma. Ali sam se prevario.
Ubrzo su sirene počele da zavijaju, nebo se otvorilo, a noći su postale duže od života. Tada smo naučili da je zvuk aviona drugačiji kada dolazi da ubija. I nije to bio rat protiv vojske. Bio je to rat protiv građana Srbije i Crne Gore…
U Grdeličkoj klisuri voz je bio pun ljudi. Civila.
Rakete su presekle kompoziciju kao nož hleb.
Na pruzi su ostali rasuti životi - obuća bez para, torbe bez vlasnika, tela bez imena.
To nije bila greška.
To je bio zločin.
Te 1999. godine dogodilo se nešto što je do tada bilo nezamislivo prvi put u savremenoj evropskoj istoriji mediji su postali zvanična meta bombardovanja. Zgrada Radio televizije Srbije nije bila kasarna, nije bila bunker, nije bila vojni položaj. Bila je redakcija, studio, mesto gde su radili novinari, tehničari, šminkeri, ljudi koji su verovali da su reči jače od oružja. Te noći ubijeni su na svojim radnim mestima. Svet je to nazvao legitimnim ciljem, a mnogi od nas su tada prvi put shvatili da istina može biti bombardovana isto kao most ili voz.
Istovremeno, među ljudima su ostale priče koje nikada nisu nestale - da su pojedini funkcioneri i njihove porodice bili upozoreni pre udara. U javnosti se godinama govori da je majka tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića, Angelina, evakuisana iz zgrade Radio-televizije Srbije neposredno pre bombardovanja, svega nekoliko minuta ranije. Za mnoge građane to je postalo simbol nepravde i osećaja da su jedni znali, a drugi ostali da poginu.
Jer rat ne boli samo zbog smrti.
Boli i zbog sumnje da život nije bio jednako vredan za sve.
U Nišu su padale kasetne bombe po gradu.
Na Kosovo je bačen osiromašeni uranijum.
A onda - Milica Rakić.
Trogodišnje dete ubijeno u kupatilu, na noši.
U svom domu.
Dok su se te slike događale, dok su se tela vraćala u sanducima, na granici su stajali momci sa dvadeset godina. Na Košarama i Paštriku branili su zemlju protiv mnogo jače sile.
Studenti, radnici, sinovi, braća.
Nisu stigli da postanu očevi.
Njihova imena danas stoje na spomenicima.
Njihova mladost ostala je na planini.
I dok su oni ginuli, u pozadini tog rata postojala je druga slika.
Dok su jedni držali položaje i gledali smrt u oči, drugi su napredovali, dobijali funkcije i rešavali stambena pitanja.
Ljudi su ginuli.
Oni su sticali.
Jedni su nosili sanduke sa mrtvima.
Drugi su unosili nameštaj.
Jedni su ostavljali krv u rovovima.
Drugi su ostavljali potpis na dokumentima.
A usred tog mraka dogodilo se nešto što je izgledalo kao čudo.
Oboren je nevidljivi američki bombarder. Tehnologija iz pedesetih pobedila je tehnologiju budućnosti.
Najviše su me boleli mostovi.
Mostovi u Novom Sadu nisu bili samo beton i čelik.
Bili su mesta gde su se ljudi upoznavali, gde su se rađale ljubavi, gde su se donosile odluke o životu.
Kada su pali, nije se srušila samo konstrukcija.
Srušio se deo nas.
A onaj koji ruši mostove - ruši sve pozitivne tekovine civilizacije.
Moj prijatelj je jedne noći krenuo preko mosta.
Verovao je da će stići na drugu stranu kao i uvek.
Ali nije stigao.
Bomba ga je raznela.
Zvao se Oleg.
I bio je jedini čovek koga sam znao da voli Petera Hammilla koliko i ja.
To je bio početak pada Zapadnih vrednosti.
Jer kada bombarduješ mostove, vozove i gradove,
a to nazoveš humanitarnom misijom -
tada reči prestaju da znače ono što su nekada značile.
I od tada, svet više nikada nije bio isti.
