Ova ideja nije nastala iz političke romantike, nego iz političkog iskustva. Nastala je iz onog trenutka kada shvatite da izbori u Srbiji ne počinju kampanjom - nego kontrolom. Jer u ovoj zemlji niko ozbiljan više ne postavlja pitanje ko ima više glasova.
Ko bi bile te dve liste?
Najvažnije pitanje koje se logično nameće jeste: dobro, a ko bi zapravo činilo te dve liste? Odgovor ne leži u partijskim imenima, nego u političkim profilima. Jer ove liste nisu zamišljene kao još dve organizacije, nego kao dva politička fronta jedne iste ideje.
Prva lista bi bila lista državnog kontinuiteta i nacionalne odgovornosti. Lista koja govori jezikom identiteta, suvereniteta i institucionalne stabilnosti. Nju bi činili ljudi koji imaju kredibilitet u nacionalnom, kulturnom i državotvornom prostoru — univerzitetski profesori, javni intelektualci, pravnici, ljudi koji su prepoznati po ozbiljnosti, a ne po političkom marketingu.
Druga lista bi bila lista institucionalnih promena i evropskih standarda. Lista koja govori jezikom pravne države, borbe protiv korupcije i modernizacije sistema. Nju bi činili ljudi iz akademske zajednice, civilnog društva, profesionalnih udruženja i političkih pokreta koji se zalažu za transparentnost i funkcionalne institucije.
Jedna lista bi govorila o državi.
Druga o sistemu.
Jedna bi branila kontinuitet.
Druga bi gradila promenu.
Ali obe bi radile isti posao — zaštitu izborne volje.
Prema istraživanju javnog mnjenja Đorđa Vukadinovića - "Nova srpska politička misao", sprovedenom tokom 2024. i početkom 2025. godine, zajednička lista studenata i opozicionih aktera mogla bi da računa na podršku oko četrdeset procenata birača, dok vlast zadržava stabilnu bazu od oko jedne trećine ukupnog biračkog tela. Ono što je važnije od same brojke jeste podatak da značajan deo građana ostaje neopredeljen, ne zato što nema stav, nego zato što nema poverenje u proces. Drugim rečima, politički potencijal za promenu postoji, ali je uslovljen sigurnošću da će glas zaista biti prebrojan.
Pravo pitanje je: ko ima više ljudi da te glasove sačuva. U poslednjih deset godina naučili smo jednu surovu lekciju - izbori nisu samo politički događaj. Oni su logistička operacija. A logistika odlučuje pobednika.
Prema podacima regionalnog istraživanja organizacije CRTA i međunarodnih posmatrača izbora, poverenje građana u regularnost izbornog procesa u Srbiji poslednjih godina stagnira ili opada, posebno među mlađim biračima i urbanim stanovništvom. Najčešći razlog nije uverenje da će izbori biti otvoreno pokradeni, nego strah da će se nepravilnosti dogoditi u završnim fazama procesa u brojanju, tumačenju zapisnika ili administrativnim procedurama. To je upravo onaj prostor u kome organizacija postaje važnija od retorike.
Zato ideja o dve liste koje nastupaju odvojeno, ali sarađuju sve vreme, nije politička egzotika. To je odgovor na sistem. Aleksandar Vučić je tokom svoje vladavine pokazao da politiku ne vodi samo kroz popularnost, nego kroz organizaciju. Njegova prednost nije u tome što ima više ideja, nego u tome što ima više strukture. On je shvatio nešto što su mnogi drugi potcenili - da se izbori ne dobijaju samo glasovima, nego procedurom.
Upravo zato svaka ozbiljna strategija mora početi od jedne nemilosrdne pretpostavke: protivnik će pokušati sve što može. Pokušaće da razvodni glasove. Pokušaće da ubaci nove liste sa sličnim imenima. Pokušaće da posvađa saveznike pre nego što stignu do cilja. Ne zato što je to nepošteno, nego zato što je to efikasno.
Analize biračkog ponašanja koje redovno objavljuju CeSID i drugi istraživački centri pokazuju da najveći rezervoar političke energije u Srbiji nisu neodlučni birači, nego apstinenti — ljudi koji imaju stav, ali nemaju motiv da izađu na izbore. Razlog nije politička apatija, nego osećaj da njihov glas ne može promeniti rezultat. U tom smislu, povećanje poverenja u kontrolu izbora ima veći efekat na izlaznost nego bilo koja kampanja.
Tu dolazimo do brutalne istine koju opozicija prečesto pokušava da zabašuri: u Srbiji problem više nije samo broj glasova, nego broj ljudi koji te glasove mogu da sačuvaju. Veliki deo građana želi promene, ali istovremeno ne veruje da će njihov glas biti zaštićen. To nepovrenje stvara apstinenciju, a apstinencija stvara političku stabilnost vlasti.
Drugim rečima - glasovi postoje, ali poverenje ne postoji.
Zato dve liste nisu luksuz. Dve liste su osiguranje.
Jedna lista u ovakvom sistemu mora da pokrije sve: i birače, i kampanju, i kontrolu, i komisije, i pravnu borbu. Dve liste koje deluju koordinisano rade nešto mnogo pametnije: pokrivaju širi politički prostor, a istovremeno udvostručuju zaštitu procesa. One nastupaju odvojeno pred biračima, ali funkcionišu kao jedan organizam kada je u pitanju zaštita izborne volje.
U sistemu u kome se izbori dobijaju i na papiru i u proceduri, kontrola nije tehnički detalj, nego suština demokratije. Kako je jednom rekao Jimmy Carter: „Izbori su slobodni samo ako su pošteni, a pošteni su samo ako se kontrolišu.“
I tu je suština koju mnogi namerno preskaču. Krađa se najčešće ne dešava filmski. U stvarnosti, izbori se lome u zamoru, u sitnoj grešci, u neproverenoj cifri, u jednom zapisniku koji niko nije do kraja pročitao. U trenutku kada svi misle da je sve gotovo - tada tek počinje.
Najveća zabluda naše opozicije jeste da saradnja znači da svi moraju misliti isto. Ne moraju. Jedna lista može govoriti jezikom identiteta, druga jezikom institucija. Različiti naglasci nisu slabost. Oni su prednost. Jer, kako je zapisala Hannah Arendt: „Politika nije umetnost slaganja, nego umetnost zajedničkog delovanja.“
Ali kada se zatvore biračka mesta - prestaje politika, počinje procedura. I tu se govori samo jednim jezikom. U politici ne pobeđuje onaj ko se nada, nego onaj ko se pripremi. Jer, kako je rekao James Mattis: „Nada nije strategija.“
Na kraju, suština ove ideje nije u tome da postoje dve liste. Suština je u tome da postoji jedna odgovornost - da se svaki glas zaštiti od trenutka kada ga građanin ubaci u kutiju do trenutka kada se upiše u zapisnik.
Posmatranja izbornih procesa koja sprovode domaće i međunarodne organizacije godinama ukazuju na isti zaključak: najveći broj nepravilnosti ne nastaje u toku glasanja, nego u toku obrade rezultata na biračkom mestu. Tamo gde postoje obučeni i brojni kontrolori, broj spornih zapisnika i prigovora značajno opada.
Drugim rečima, prisustvo ljudi na terenu nije formalnost, to je osnovni mehanizam zaštite izborne volje.
Jer, kako je upozoravao Václav Havel: „Demokratija ne propada odjednom. Ona slabi onda kada ljudi prestanu da je brane.“ I zato postoji jedno pravilo koje je surovo, ali tačno: glas koji nema ko da čuva - nema ni ko da ga brani.
U savremenim izborima pobednik nije samo onaj ko dobije najviše glasova, nego onaj ko uspe da obezbedi poverenje u proces. A poverenje, kako pokazuju sva relevantna istraživanja, ne nastaje iz kampanje - nego iz kontrole.
Na kraju, ova ideja ne počiva na emociji, nego na iskustvu. Ne na želji da se pobedi protivnik, nego na odluci da se zaštiti sopstveni glas. U politici postoje trenuci kada je dovoljno imati podršku. Ali postoje i trenuci kada podrška nije dovoljna - kada je potrebno imati strukturu, disciplinu i ljude koji razumeju da se demokratija ne brani rečima, nego prisustvom.
Jer demokratija nije stanje.
Ona je radnja.
Ona je proces koji traje svakog dana, a ne samo na dan izbora.
Kako je upozorio Robert Hutchins:„Smrt demokratije neće doći kao atentat iz zasede. Doći će kao sporo gašenje kroz ravnodušnost i nezainteresovanost.“ To je možda najvažnija lekcija za svako društvo koje želi promenu.
Ne gubi se sloboda u jednom trenutku. Gubi se polako — kada ljudi prestanu da veruju da njihovo prisustvo ima smisla.
Zato dve liste koje sarađuju nisu znak slabosti.
One su znak zrelosti.
One su dokaz da je neko konačno shvatio gde se izbori zaista dobijaju.
Ne na bini.
Ne u televizijskom studiju.
Ne u anketi.
Na biračkom mestu.
U zapisniku.
U onom trenutku kada se poslednji glas upiše u rezultat.
Demokratija je, kako je govorio Franklin Roosevelt, zasnovana na uverenju da vlast pripada građanima, a ne političarima — i da je krajnja odgovornost uvek na biračima.
APEL STUDENTIMA:
Studenti su uvek bili savest društva. Ne zato što su najstariji, nego zato što imaju hrabrost da postave pitanje koje drugi izbegavaju. Istorija Srbije pokazuje da se promene nikada nisu rađale u kabinetima, nego u učionicama, amfiteatrima i na ulicama gde su mladi ljudi odbijali da pristanu na nepravdu kao normalno stanje.
Zato ovaj tekst nije poziv na protest, niti na politiku. Ovo je poziv na odgovornost. Na razumevanje da demokratija nije teorija, nego praksa. Da sloboda nije parola, nego posao. I da svaki glas koji nije zaštićen postaje samo statistika.
Vaša generacija ima znanje, energiju i brojnost koju nijedna vlast ne može ignorisati. Ali snaga studenata nikada nije bila u buci, nego u disciplini. U organizaciji. U prisustvu. U spremnosti da se ostane do kraja kada drugi odu kući.
Ako želite promenu — učite proceduru. Ako želite pravdu — budite na biračkom mestu. Ako želite budućnost — branite sadašnjost.
Jer država nije zgrada.
Država je odgovornost.
A demokratija ne počinje na izborima.
Ona počinje onog dana kada odlučite da vaš glas ima cenu i da ga niko nema pravo da ukrade.
