Sedim k’o leš na točkovima. Stolica škripi više nego moji zglobovi kad ustanem, a to već nešto govori.
U sobi polumrak, onaj isti koji sam godinama voleo - kao da tama ima milosti, pa ne pokazuje sve što je ostalo od čoveka kad se svetla ugase.
Sijalica visi sa plafona kao osuđenik na vešalima. Treperi. Diše. Umire polako, baš kao i ja dok čekam da se nešto desi.
Dva monitora me gledaju. Ne bukvalno, ali skoro. Na jednom klip - polugola riba pleše uz ritam koji udara kao čekić po praznoj limenci. Svetla seku vazduh kao noževi. Na drugom - prazan Word dokument. Belina. Sterilna. Hladna kao bolnička postelja.
Kursor blinka. Uporno. Nemilosrdno.
Kao kap vode koja pada na kamen i zna da će ga jednog dana izdubiti.
Povučem dim duboko.
Džoint pucketa kao suva grana pod nogom. Dim ulazi u pluća i širi se kao magla po močvari. Sporo. Teško. Lepljivo. Osećam ga kako mi oblaže unutrašnjost tela, kao da pravi zavese između mene i sveta.
U sobi je tišina.
Ne ona prijatna.
Ne ona koja odmara.
Ovo je tišina koja škripi. Tišina koja ima zube. Tišina koja čeka da priznaš krivicu.
I onda - kašalj.
Ne moj.
Tuđi.
Dubok.
Hrapav.
Kao da je neko progutao pepeljaru pa pokušava da ispljune čitav život.
- Pišeš, a?
Glas iz dima.
Nije glasan.
Nije ni tih.
Samo siguran u sebe, kao sudija koji već zna presudu.
Okrenem se polako, kao da će nagli pokret razbiti prizor.
Ali prizor ostaje.
Bukovski... jebote!
Ne citat sa Instagrama.
Ne poster iz momačke sobe.
Ne legenda za pijane rasprave.
Ovo je onaj pravi.
Smrdi na znoj, na jeftinu votku i na razočaranje koje je godinama fermentisalo kao vino u bačvi od rđe.
Oči mutne, ali žive. Kao žar pod pepelom.
Sedne preko puta mene bez pitanja.
Kao gazda u sopstvenoj kafani.
- Šta čekaš? - kaže.
Gledam ga.
Ne trepćem.
U stomaku praznina, velika kao napuštena fabrika.
- Čekam inspiraciju - kažem.
Nasmeje se. Tiho. Kratko. Onako kako se smeju ljudi koji su već jednom umrli pa im je sve ostalo smešno.
- Inspiraciju? - ponovi. - To je izgovor za lenjost. Inspiracija je kurva koja dolazi samo kad radiš.
Rečenica padne na pod kao flaša. Razbije se.
Miris alkohola ispuni prostor.
Ćutim.
Nemam šta da kažem.
Reči mi stoje u grlu kao neplaćeni računi.
On me gleda.
Dugo.
Prodorno.
Kao da pokušava da pronađe poslednju iskru u pepelu.
- Znaš šta je tvoj problem? - kaže.
Osetim kako mi se kičma zateže.
Kao konopac pred pucanje.
- Nisi nikad bio dovoljno očajan.
Tišina.
Teška.
Gusta.
Poput betona koji se izliva preko živog čoveka.
- Bio sam sam - kažem. - Bio sam ostavljen. Bio sam ponižen.
On odmahne glavom.
- To nije očaj. To je neprijatnost.
Očaj je kad nemaš kome da se javiš.
Kad nemaš kome da napišeš poruku.
Kad ti telefon ćuti, a duša urla.
Te reči me preseku.
Kao nož kroz staro meso.
U grudima se pojavi bol.
Ne oštar.
Ne nagao.
Već spor.
Uporan.
Kao rđa koja jede metal.
Dim se diže prema plafonu.
Vije se.
Uvija.
Pravi spirale kao zmija koja traži izlaz iz zatvora.
Gledam u monitor.
Belina me bode u oči.
Kao reflektor na ispitivanju.
Bukovski ustane. Polako. Teško.
Kao čovek koji nosi sopstveni grob na leđima.
Priđe bliže.
Sagleda me odozgo.
- Piši - kaže. - Piši da boli.
- Piši da krvari. Piši kao da je svaka rečenica poslednja koju ćeš izgovoriti pre nego što se svet ugasi.
Njegov glas postaje dublji. Teži. Pun dima i pepela.
- Piši dok ne ogoliš sebe do kostiju.
- Piši dok ti ne ostane ništa osim istine.
- Piši dok ne počneš da se plašiš sopstvenih reči.
Srce mi lupa.
Brže.
Jače.
Kao bubanj pred bitku.
Osetim kako se nešto u meni pomera.
Kao zemlja pred zemljotres.
On se polako topi u dimu.
Nestaje.
Rastvara se.
Kao senka na jutarnjem suncu.
U sobi ostajem sam.
Monitor svetli.
Kursor blinka.
Uporno.
Nemilosrdno.
Povučem još jedan dim.
Ovog puta peče.
Grebe.
Rani.
Ali prvi put ne pokušavam da pobegnem.
Dim ostaje u sobi. A ja prvi put ostajem bez izgovora…
