Nosim znak brata koji je ubio
ne pitaj kojeg, svi smo to učinili.
U snovima sam ljubav celivao,
a budan samo glad, samo glad.
Nosim znak brata koji je ubio
u zoru, u postelji, u osmehu žene
koja je volela da plače dok se skida,
ali nikad nije plakala kad sam odlazio.
Koža mi pamti oblike tela,
ali duša ne zna nijedno ime.
Bile su gladne, bio sam gladan,
bili smo bogovi sa pokvarenim nepcima.
Nosim znak brata koji je ubio,
nije mi trebao mač, bio sam reč.
Zagrizao sam nežnost dok nije prokrvarila
i pravdao se da nisam znao da boli.
U tuđim očima sam tražio sebe,
a u svojim stajao kao duh.
Ideal je crta na papiru koju vetar nosi,
a ja sam pesak, rastvoren i izgubljen.
Nosim znak brata koji je ubio
i ne tražim oproštaj, već odjek.
Ljubav, ta sveta bolest, nije nas primila,
u ljudima je stvorila samo telesne simptome.
Gledam ih kako se ljube a da se ne vide,
kako govore volim te a da ne ćute,
kako se vezuju lancima, a ne tišinom.
Ja sam ćutao. Samo tada sam znao.
Nosim znak brata koji je ubio
i s njim ću umreti, jer nema leka.
Kada ljubav ne pusti koren,
čovek se pretvori u zemlju bez sunca.
Tražio sam je u zenicama koje trepere,
u knjigama gde zarez grli kraj rečenice,
na usnama koje znaju pesme napamet,
ali ne znaju da ćute kad srce stane.
Tražio sam, ali tragovi vode u krug
i uvek stignem nazad do sebe gladnog,
golog, sa rukama punim tuđe kože
i praznim dlanovima gde je srce spavalo.
Nosim znak brata koji je ubio
i shvatam da je danas ljubav u izlogu.
Telo u meri, lice u filtru, duša na rasprodaji.
Kartica zamenjuje zagrljaj, a kompliment sponzora.
Više niko ne ljubi oči, već procenjuje trepavice.
Više niko ne pita kako si, već s čim si.
Ljubav je postala stvar za sirotinju i budale.
A ja sam jedno i drugo
i još sam tu.
Možda nikada više neću voleti,
ali znam da nisam prestao da osećam.
Nosim taj znak kao svetlo u tami,
ne da me spasi, već da me razotkrije.
Jer ko ljubav nije izgubio,
taj nikada nije ni postojao.
