Nije problem u tome što je profesor. Nije problem ni u tome što je rektor. Problem je u tome što je predugo bio - sistem.
U Srbiji se ne zamera čoveku što je sarađivao sa državom. To je normalno. Zamera mu se kada godinama ćuti dok država radi stvari koje razaraju institucije, a onda odjednom progovori tek kada mu institucija počne da gori pod nogama. Tada više nije pitanje hrabrosti, nego tajminga. I zato pitanje nije da li je Vladan Đokić stručan. Nesporno je da jeste. Pitanje je - gde je bio dok je trebalo da bude glasniji od studenata.
Šta se zapravo događalo - činjenice, funkcije i odluke
2016. godina - Vladan Đokić izabran je za dekana Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Mandat je trajao od 2016. do 2021. godine. Tokom tog perioda fakultet je sarađivao sa državnim i gradskim institucijama na projektima iz oblasti urbanizma i prostornog planiranja. To je standardna praksa u visokom obrazovanju, ali je važno za razumevanje političkog konteksta.
2019. godina - u intervjuima za stručne medije i javne nastupe, naglašavao je značaj stabilnosti institucija i saradnje sa državom. U javnim obraćanjima često je isticao da univerzitet treba da bude faktor stabilnosti društva.
Maj 2021. - izabran je za rektora Univerziteta u Beogradu. Zvanično je stupio na funkciju 1. oktobra 2021. godine. U tom trenutku univerzitet je bio pod pritiskom brojnih političkih i društvenih tema. Rektor je preuzeo funkciju sa jasnim fokusom na institucionalnu stabilnost. U intervjuima nakon izbora govorio je o potrebi očuvanja kontinuiteta i saradnje sa državnim institucijama. Naglašavao je važnost dijaloga i izbegavanja konflikta.
2022. godina - tokom javnih polemika o velikim infrastrukturnim projektima i urbanističkim planovima, univerzitet nije organizovao institucionalni otpor niti pokrenuo zvanične inicijative protiv državnih projekata.
To nije krivično delo.
Ali jeste politička odluka.
Strategija neutralnosti bila je vidljiva u javnim nastupima rektorata. Naglašavalo se očuvanje stabilnosti univerziteta i institucionalna saradnja sa državom. Zašto je to danas problem? Studentska lista nije akademska funkcija. To je politički čin. To je sukob sa sistemom. A čovek koji je godinama bio deo tog sistema - makar profesionalno i institucionalno - teško može da bude simbol otpora protiv njega.
Ne zato što je kriminalac. Ne zato što je nesposoban. Ne zato što je protiv studenata.
Nego zato što je predugo bio deo strukture koju studenti pokušavaju da promene.
U politici, kao i u životu, ljudi se ne ocenjuju po rečima koje izgovore kada vetar promeni pravac, nego po onome što su radili dok je vetar duvao u leđa vlasti. Tada se vidi karakter. Tada se vidi hrabrost. Tada se vidi granica između upravljanja institucijom i služenja principima. Vladan Đokić nije kriminalac. Nije ni neznalica. Nije ni čovek bez karijere.
Naprotiv, on je primer uspešnog institucionalnog čoveka. Čoveka koji zna kako sistem funkcioniše, kako se održava stabilnost, kako se izbegava sukob i kako se institucija vodi kroz političke turbulencije bez lomova. To je veština koja se u administraciji ceni. Ali studentski pokret nije administracija. Studentska lista nije upravni odbor. Studentska politika nije birokratija.
Studentski pokret je, po definiciji, trenutak kada se institucije tresu, kada se pravila preispituju i kada se od lidera traži nešto što administrativno iskustvo ne može da nadoknadi - spremnost na rizik. A rizik nije bio njegova strategija. Strategija je bila stabilnost. Godinama je birao kontinuitet umesto konflikta. Dijalog umesto otpora.
Neutralnost umesto jasnog stava. To je legitimna strategija za rektora. Ali nije legitimna strategija za lidera pobune.
Zato problem nije u njegovoj biografiji.
Problem je u njenoj logici. Jer čovek koji je izgradio karijeru na stabilnosti sistema teško može postati simbol njegovog rušenja. Ne zato što ne želi, nego zato što ga sistem prepoznaje kao svog. A simbol pobune mora biti neko koga sistem nikada nije smatrao bezbednim.
U tome je suština. Studentska lista nije nagrada za karijeru. Nije priznanje za stručnost.
Nije ni funkcija za održavanje reda. To je mandat za sukob. A sukob zahteva nešto što se ne uči na sednicama senata, u kabinetima ili u protokolima - zahteva biografiju u kojoj postoje trenuci kada je čovek bio spreman da izgubi sve zbog principa. Takvih trenutaka u njegovoj javnoj karijeri nema dovoljno da bi nosio simboliku studentskog pokreta. Zato pitanje nije da li je Vladan Đokić sposoban da vodi univerzitet. Verovatno jeste.
Pitanje je da li može da vodi pobunu?!
A odgovor na to pitanje ne daje današnja retorika. Odgovor daje prošlost. I zato - ne radi se o tome da li on želi da vodi studentsku listu. Radi se o tome da li studentska lista može da nosi teret njegove biografije. Jer u politici, kao i u istoriji, najteži teret nije krivica.
Najteži teret je kontinuitet…
