Под нама расту корени –
из речи које нисмо рекли,
из суза што смо скрили у себе,
из стопа где нисмо смели да станемо.
Ако заиста постоји толико универзума у истом трену,
онда сам бар у једном срећан.
Дрво које никло из нашег заборава
носи у грану име које нико више не шапуће.
И вране седе на нашим гранама
као на старим реченицама које смо избегли.
Ако заиста постоји толико универзума у истом трену,
онда сам бар у једном срећан.
Остаће иза нас један камен,
можда ни то – можда само успомена
у нечијем сну који неће знати коме припада.
А ми ћемо се растапати у земљи као мастило у киши.
Ако заиста постоји толико универзума у истом трену,
онда сам бар у једном срећан.
Свет ће наставити без нас,
али негде, у пукотини простора,
у трептају нечег већег од постојања,
можда неко дрво зна да смо били.
Ако заиста постоји толико универзума у истом трену,
онда сам бар у једном срећан...
