Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Kraj je uvek isti.
Neko klikne „remove friend“.
Ali negde, u folderu „arhivirane poruke“, ostane trag:
jedan dopamin viška i jedna istina koju nismo umeli da izgovorimo — jer smo oboje tačno znali zašto je zahtev poslat...
Zar ne?!
U meni se prepiru
iskustvo koje ćuti
i rana koja govori.
Ako sam stvoren
po Božijem liku,
zar nisam nasledio
i njegov razdor?
Njegovo svevideće oko
i slepilo za ljubav?
I zato dragi moji, rat nije priča o herojima. Rat je priča o onima koji su imali dovoljno muda da ne ubijaju.
Sad sam sredovečan,
lica oko mene se menjaju brže nego godišnja doba,
reči koje sam govorio, sad čujem u tuđim ustima,
a srce – ono isto, uporno, detinje.
I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
Mi propuštamo istorijsku priliku!!!
Propuštamo je svakim danom ćutanja, svakim lajkom umesto dela, svakim „nisam politički nastrojen“ dok ti sistem jede komšiju. Jer da smo hteli do sada bismo već imali:
– slobodne medije,
– izmenjen izborni zakon,
– kamere na biračkim mestima i odgovorne institucije,
– jedinstven front protiv diktature, a ne jedan protiv drugog dok nam se zemlja ruši u tišini.
Psiholozi kažu da poverenje dolazi instinktivno – verujemo po defaultu, dok nas iskustvo ne nauči drugačije. Ali jednom kad se most sruši, teško ga je obnoviti. Kao kad dete koje je jednom ispustilo balon više nikada ne pušta kanap bez stegnute šake.
Možda nebo nema ljubimaca. Ali ova pariska bašta ima jednu Tajnu. I ona zna – možda i bolje od mene – da se ljubav čuva ne rečima, već prisustvom. Ne vikom, već šaptom. Ne zauvek, već sada.
U nedostatku konkretnih informacija o autoru kolekcije, ostaje pitanje: da li je ova "modna revolucija" zaista umetnički izraz ili još jedan pokušaj režima da skrene pažnju sa stvarnih problema i pacifikuje bunt umesto da obuzda inflaciju koja nam jede ionake bedne plate?
Jer živi se i s gorčinom,
kao što si nekad s osmehom živeo.
Bez aplauza, bez ruku koje plješću,
ali s nogama koje te još nose.
I svaki put kad zaboraviš
zašto ideš dalje,
seti se samo:
Samoća ne grli, al' ostaje kad svi odu...
Salajka neće da ćuti, ali...
Neće ni da klima glavom bez pitanja!