Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Brak je najduži reality show bez isključenja kamera i bez nagrade na kraju. Pobeda je kad opstaneš, poraz je kad shvatiš da i dalje plaćaš pretplatu. Ukratko – brak funkcioniše samo zato što razvod funkcioniše skuplje.
Ako te ikad sretnem, biće to između dva sveta,
na mostu od kostiju strpljenja i vode straha;
ne traži moj profil — traži moju tišinu.
Tu sam najistinitiji, i najnedostojniji.
U sebi nosim ljubav bez adrese.
Istorija je ovde uvek bila kasirka — uzme ti sve, pa ti još ne izda ni račun. I kad pogledaš unazad, vidiš da su svi ratovi, sva bratstva i sve zastave bili samo novi izgovori za staru krađu.
Paradoks neutralnosti je što, ako je stvarna, košta. Košta opreme, košta doktrina, košta kadra i vremena. Ako jeftiniš, dobiješ „neutralnost“ bez zuba i prinuđen si da pozajmljuješ tuđe. To i radimo: iz jedne ruke kupujemo mir sa „ne diraj me“ retorikom, a drugom rukom potpisujemo standarde i proceduraše koji će nas učiniti poslušnima sistemu čije odluke, formalno, ne donosimo.
Vučić danas samo krpi sito i rešeto. Dok se vlast hvali privremenim potezima, građani plaćaju skuplju struju, gorivo i hranu. Jedini izlaz je sistemski pristup – država koja planski ulaže i štiti građane, a ne politička improvizacija koja se raspada čim prođe jedan mesec.
Jesen se spustila poslednji put
Dunav je bio tih, kao stara rana
U njegovom ogledalu vidim lice koje više ne poznajem
I tišinu koja me gleda kao sudija
Kad mlidijah umreti, nisam znao da ću živeti ovako...
I tada sam spoznao ono što se ne uči ni u knjigama, ni od starijih: čovek može da glumi snagu, da nosi maske i prkosno ćuti, ali pred plačem svog deteta postaje ono što jeste — gol, ranjiv i osetljiv kao srce u grudima. Ja, koji sam vešto skrivao svoju mekoću, te večeri sam se slomio i ponovo rodio, zajedno s njom.
Ove prečice su najbrži put do efikasnijeg rada. Bez obzira da li uređuješ tekst, analiziraš podatke, surfuješ ili koristiš sistemske opcije – uštedeće ti sate vremena i učiniti da deluješ kao pravi profesionalac za tastaturom.
Та истрајност је народна и народска, не Вучићева. Напротив, велеиздајник је колонијални слуга у политичком, интелектуалном и психолошком смислу. То би ваљало да имају на уму и студенти, и званична Москва.
Вучићева диктатура у Србији улази у своју крајњу фазу. Сваког дана све је очигледније да институције више не постоје, да закони важе само за немоћне, а да се државни апарат претворио у оружје једне партије и једног човека. Полиција је…
