Uspomene—nekrpljene rukavice
kroz koje probija mraz.
Nekad su mi srce grejale,
sad lepe prste
dimom i užeglim pivom,
gorkim lepkom prošlih večnosti.
Boli me,
svaka rana je prozor
iz kog viri kost,
a koža—razapeta u fronclama bola,
cvetanjem gnoja.
Gnezdim se u sopstvenom raspadanju.
Ti—nekad pesma mog srca,
sad tvoje ćutanje odzvanja
kroz svaku pukotinu mene.
Kad ti priđem—zevaš,
široko, tamno,
kao da sam te umorio sobom.
Tvoje ruke zebu od mog imena.
Ja sam kamen u tvojoj cipeli.
Zato si izula svet
i hodaš bosa pevaš mesecu
kao da ti on može popiti tugu
lakše nego što si popila mene.
A ja—ja se cepam,
kao atom pred potop,
kao reč pred vrisak,
kao čovek pred sobom.
I postajem—crna rupa.
Sve što sam voleo—već je upalo.
I nema svetla.
I nema kraja.
Samo beskraj—moj i tvoj,
odvojeni... blagoš meni...
