Film ili priča o ljubavi…

Boli me zub.
I umesto da kukam – prisećam se kako sam ćerki pre tri godine pustio "Up in Smoke". Vrištala je od smeha. Ja se smeškao – više sebi nego filmu. I shvatio:
Nekad sam se i ja tako smejao. Ne razumevajući sve. Ali osećajući – iskreno. Danas više ne razumem ni sam film. Možda jer sam odrastao. Možda jer sam upio previše Tarkovskog i Kobayashija. A možda jer se život promenio – ali ukus nije.

Gledao sam kao klinac i "Benija Hila" i "Tarzana" s Džonijem Vajsmilerom. Trčao po dvorištu vrišteći "aaa-a-a-a!" kao da je drvo scena. Smejao se kad Bad Spenser opali nekog tavom po glavi. A onda, negde usput, pojavili su se "Solaris", "Dersu Uzala" i "Andrej Rubljov". I ćutao sam. I gledao. I ostajao bez reči.

I jedno i drugo je bilo istinito. I kad me film nasmejao, i kad me slomio. I kad mi je bio jasan, i kad mi je bio enigma.

Ljudi misle da ukus za umetnost mora da bude dosledan. Kao da si političar koji ne sme da promeni mišljenje. A zapravo, što više menjaš pogled, to si bliži istini.

Ćerki sam, nakon tog smeha, pažljivo uveo Oliver Stone-a. Počeo sam sa „Rođenim ubicama“. Jer niko osim Tarantina i Stone-a ne može da snimi pomenutog Tarantina. Volim Tarantina, iskreno. Ali više cenim Stone-a. Ne jer je bolji – već jer priča drugačije. Tarantina možeš da osetiš u dijalozima, Stone-a u načinu na koji oblikuje sam tok stvarnosti. On ne snima film – on ga razotkriva.

Nekad sam se smejao uz "Up in Smoke" ne znajući o čemu se tačno radi. Danas znam sve reference, pa se više i ne smejem. Ali moja ćerka? Smeje se srcem. I to je važnije od svakog kritičarskog mišljenja. Ona ne zna šta je D produkcija. Ali zna šta je smešno. I zna da je iskreno.

Kada ljudi kažu da je nešto zastarelo, pomislim na Benija Hila. BBC mu je rekao da njegov humor više ne vredi. Da je prevaziđen. Da se smeh mora modernizovati. Ugasili su mu emisiju. On se povukao. Umro sam. Od tuge, kažu.

Ali internet ga je vratio. Jer smeh ne zastareva. Zastareva samo publika koja zaboravi da se smeje bez uputstva.

Ukus se menja. Ali ono što ostane u tebi dok ga gledaš – to se pamti. Umetnost nije hamburger. Ne mora da ti legne. Mora da ostane.

Gledao sam Tarkovskog dok me boli zub. I znao sam da je film dobar, iako sam drhtao od bola. Jer umetnost nije tu da mi ugodi. Već da mi pokaže ono što inače neću da vidim.

Zato, dokle god mogu da se smejem dok me boli, dokle god puštam filmu da bude ono što jeste, a ne ono što mi treba tog dana – moj ukus je živ. A umetnost zna gde da me nađe.

I ako me pitaš da li su "Up in Smoke" i "Andrej Rubljov" deo istog sveta?
Jesu. Mog.
I tvog, ako ga ne deliš na ozbiljno i neozbiljno, nego na iskreno i neiskreno.