Postelja mi je polje boja bez tebe,
gde se jutro ne usudi da svane.
Na jastuku su tvoji nedovršeni odgovori
i suze koje niko ne suši.
Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
U prvoj noći bez tebe, mesečina mi ušla pod rebra, šapće: nije te nikad ni bilo. A sve u meni zna tvoje obrise. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Pokušavam da zaboravim tvoj hod na starim pločnicima sopstvenih snova. Ulice pamte korake bolje nego ja. A sve me vodi tamo gde si stajala. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Otkad te nema, ogledalo ćuti, u njemu ne prepoznajem ni sopstveno lice. Nekad si mi govorila da te ljubav menja, a sad samo ćutimo, svako na svom dnu. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Postelja mi je polje boja bez tebe, gde se jutro ne usudi da svane. Na jastuku su tvoji nedovršeni odgovori i suze koje niko ne suši. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Ruke mi pamte kako si bežala, ne vrište, ali ne miruju. One su tvoja grobnica i tvoje sklonište. Još drže oblik tvog odsustva. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Pisao sam ti pismima što ne traže poštara, ubacio ih u vetar, u vino, u stihove. Sve se vratilo meni, kao ti, ali prazno, hladno, bez ičega osim bola. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Drugi su me voleli, a ja sam ćutao. Tražili su da ih gledam kao tebe, a ti si gledala kao da sam ti niko. I svi su postali senke tvog pogleda. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Zamišljam te stariju, umornu, kako se sećaš nečeg što nisi imala. Možda me tada zavoliš, ali ja više neću biti tu da to vidim. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Ako jednom u snu poželiš da me nađeš, biću na istom mestu gde si me zaboravila. Ali ne traži me pogledom punim kajanja. To ne leči ništa, a otvara sve. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
A ako ipak dođeš, neka ti reči budu gola istina, neka ti dodir ne bude navika. Jer ja ne umem drugi put da volim isto. Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
