BEGA:
Ne. Ja sam ti ono što vaša firma ne zna da klasifikuje – slobodna svest. Ne vernik, ne ateista, već hodočasnik po ivici istine. Bog? Možda. Ali ne vaš. Ne onaj što piše ugovore s krvavim pečatom.
Sveti Petar, umoran kao referent u poreskoj, sedi za pultom. Iza njega ogromna vrata, poluotvorena, ali bez natpisa. Bega stoji ispred njega, bez straha, ali i bez potrebe da se dokaže. Vreme ne teče, ali tenzija diše.
BEGA: Dogmatski mrtav, ali ritualno sahranjen. To vam je 80% dosijea ovde.
SVETI PETAR: Ciničan si.
BEGA: Ne, iskren. Svaka dogma je za logiku fast food – brzo, masno i bez potrebe da se žvaće. Uzmi, veruj, ne pitaj. A ja sam bio od onih što traže sastav na pakovanju.
SVETI PETAR: Pa nisi prvi. I Pilat je pitao: „Šta je istina?“
BEGA: Jeste. A onda oprao ruke. Ja nisam. Ja sam ruke umazao – i u krvi, i u `lebu, i u prašini dece koju sam nosio kad su padala. I nisam tražio krivca u zvezdama, već u čoveku. I u sebi.
SVETI PETAR: Zvučiš kao heretik.
BEGA: Ne. Ja sam ti ono što vaša firma ne zna da klasifikuje – slobodna svest. Ne vernik, ne ateista, već hodočasnik po ivici istine. Bog? Možda. Ali ne vaš. Ne onaj što piše ugovore s krvavim pečatom.
SVETI PETAR: A šta je onda Bog za tebe?
BEGA: Ako postoji, onda je zadrhtala ruka kad praštaš. Pogled psa koji te čeka i kad si ga tukao. Ili ćutanje žene koja zna da lažeš, ali te i dalje gleda kao da imaš šansu. Sve što ne vrišti „Veruj!“ već šapuće: „Razumi.“
SVETI PETAR: I za to misliš da ti pripada večnost?
BEGA: Ne tražim večnost. Ja sam ceo život bežao od beskonačnog – od fraza, od obećanja, od apokalipse u odelu. Ja sam hteo sada. I ako nešto preživi smrt, onda je to jedino ono što je bilo iskreno u nama, a ne ono što smo recitovali nedeljom.
SVETI PETAR: Znaš li da je sve što govoriš – opasno?
BEGA: Znam. Zato sam i preživeo. Onaj ko ne postavlja pitanja – prvi gubi dušu. Onaj ko pita, makar i sam sebe, spašava makar deo sveta.
SVETI PETAR: I kakav svet bi ti pravio?
BEGA: Onaj u kojem niko ne mora da bira između pakla i raja, nego između hrabrosti i pokornosti. Gde su reči važnije od rituala. Gde Bog, ako postoji, nije gospodar, već domaćin koji sluša. I ćuti kada treba. A kad progovori – to je glas savesti, a ne zakonika.
SVETI PETAR: Ti bi Boga skinuo s trona?
BEGA: Ne. Ja bih mu ponudio stolicu za istim stolom. Bez krune. Bez mita. Da sedimo kao ljudi. Jer ako ne može da razgovara s nama – onda je idol, ne Bog.
(Petar ćuti. Uzima pečat, ali ga ne koristi. Umesto toga, gleda Begu dugo.)
SVETI PETAR: Ima jedno mesto. Vrata D. Hodnik bez kraja. Tamo idu oni koji nisu tražili nagradu, ni kaznu. Nisu očekivali odgovore, ali su ih nudili. I nisu verovali slepo – ni u nas, ni u vas. Samo u ono što je ostajalo kad sve drugo padne.
BEGA: Znači, ima takvih?
SVETI PETAR: Malo. Ali kad pričaju – večnost sluša.
BEGA: Onda idem tamo. Jer ako večnost ičemu služi – onda da pamti one koji su mislili svojom glavom. I voleli srcem koje nije tražilo pečat. (Bega ode. Petar sedi još dugo, zatim piše belešku: "Odbijen za raj. Preusmeren u smisao.")
Zaključak (za vernike): Ne brinite, dragi vernici – Bega nije došao da ruši vaše nebo. On samo nije želeo da se seli u stan u kojem nikad nije bio na gledanju, a zakup traje večnost. Nema on ništa protiv Boga… samo ne voli kad mu ga predstavljaju birokrate sa pečatom i formularom na nebeskom šalteru.
Ako Bog i postoji – sigurno ima smisla za humor. U suprotnom, ko bi nam dao toliko slobodne volje, a toliki red vožnje za raj?
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
