Opet sam taj čovek što se diže…

Rodio me muk,
ne iz ruku, već iz sene.
Ime mi je bilo kamen u džepu.
Opet sam taj čovek što se diže...

U dvadeset trećoj, skinuo sam sa sebe dečju kožu,
postao hod bez doma,
korak što nosi više tuđe nego svoje.
Opet sam taj čovek što se diže...

Vezao sam se za snove što škripom dišu,
učio gde prestaje "mi",
a "ja" ne zna da ćuti.
Opet sam taj čovek što se diže...

Prvo ogledalo me pogledalo —
lice bez maske,
kao da me nikad nije ni krilo.
Opet sam taj čovek što se diže...

Kada sam se raspao,
ostalo je samo ono što diše sporo,
ali diše bez srama.
Opet sam taj čovek što se diže...

Druga obala nije bila spasenje,
već tlo koje ne prašta laganje.
Korak sam podizao kao dokaz sebi.
Opet sam taj čovek što se diže...

Nova klica, bez lažne svetlosti,
iznikla mi je pod rebrima,
nije mi uzela, već vratila dah.
Opet sam taj čovek što se diže...

Vreme mi je krilo ožiljke u zapećku,
ali ruke što podižu nisu se promenile.
Svaki dodir je bio moja molitva.
Opet sam taj čovek što se diže...

Kuće su me skidale sa zida,
ali prag pod nogama —
uvek sam ga nosio unutra.
Opet sam taj čovek što se diže...

I kada sam stajao na praznom tlu,
znam — nisam padao,
samo sam spuštao sebe do korena.
Opet sam taj čovek što se diže...

Bez zastave, bez fanfara,
ustajao sam tiše od daha,
ali svaka prašina sa mene — bila je moja.
Opet sam taj čovek što se diže...

I sada kad dišem glasno,
nije to zbog ponosa,
već zato što ćutanje više ne nosim.
Opet sam taj čovek što se diže...

Bio sam temelj, čak i kad je sve pucalo.
Opet sam taj čovek što se diže…
Sad opet selim, podstanar svog života.
Ali više ne tražim zidove da me štite.
Nosim ih u sebi, čvršće od betona.
Opet sam taj čovek što se diže…

Ne sanjam više pobede nad drugima.
Sad mi je dovoljno što dišem bez kajanja.
Ožiljci su mi najlepši ukrasi.
Opet sam taj čovek što se diže…

I kad legnem u praznu sobu,
znam — nisam pao.
Samo sam naučio kako se ustaje.
Opet sam taj čovek što se diže…