Sad sam sredovečan,
lica oko mene se menjaju brže nego godišnja doba,
reči koje sam govorio, sad čujem u tuđim ustima,
a srce – ono isto, uporno, detinje.
I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
Bio sam dete što se gubi u bašti sna, tragao za zvezdom u mlazu vode, majčin glas se gubio u vetru, a senke su bile veće od mene. I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
Bio sam klinac sa ranjenim kolenima, kamen u džepu, svet u pogledu, gledao sam u odrasle kao u mit, a nisam znao da su i oni izgubljeni. I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
Bio sam mlad i podeljen kao put, voleo sam pogrešno, silovito, sanjao revolucije u grudima, a budio se pored sopstvenih ruševina. I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
Sad sam sredovečan, lica oko mene se menjaju brže nego godišnja doba, reči koje sam govorio, sad čujem u tuđim ustima, a srce – ono isto, uporno, detinje. I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
Naučio sam da vreme ne leči, već izoštrava, da bol ima oblik stana u kom odrastemo, da se čovek ne menja – samo nauči da ćuti. I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
I sada kad gledam u sebe, vidim dete sa čvorom od tajni, klinca sa pesnicom punom prašine, mladića što krvari iz osmeha, i čoveka što hoda kroz sopstveni pepeo. I svaki put sam se našao – isti kao prvi put.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
