Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Srbija se ponaša kao da joj je neprijatno sopstveno pamćenje. Kao da je Jasenovac neka „teška tema“ koju je bolje ne potezati, da se neko ne naljuti. Kao da je normalno da film o jednom od najstrašnijih logorskih sistema u ovom delu Evrope bude gurnut u medijski podrum, bez ozbiljne nacionalne debate, bez udarnog termina, bez obrazovne upotrebe, bez javnog razgovora koji nije navijački, nego civilizacijski.
Zato ću ja svoj `leb, slaninu i lukac pojesti kod kuće. Bez pozivnice, bez trake, bez laži. Bolje skroman doručak sa komšijom nego „Ćacilend doručak“ sa gazdom. A za kraj, da ostane zapisano starinski i precizno: Što kuma donela, kuma u guzici i odnela!
Ovo je priprema za izbore.
Predstava za sirotinju.
Još jedna obmana režima pod maskom „kulture“.
Ako se slažemo da nam je dosta obmana — onda hajde da ih razočaramo odsustvom.
Neka jedu sami svoj doručak.
Narod više ne mora.
Paradoks neutralnosti je što, ako je stvarna, košta. Košta opreme, košta doktrina, košta kadra i vremena. Ako jeftiniš, dobiješ „neutralnost“ bez zuba i prinuđen si da pozajmljuješ tuđe. To i radimo: iz jedne ruke kupujemo mir sa „ne diraj me“ retorikom, a drugom rukom potpisujemo standarde i proceduraše koji će nas učiniti poslušnima sistemu čije odluke, formalno, ne donosimo.
Vučić danas samo krpi sito i rešeto. Dok se vlast hvali privremenim potezima, građani plaćaju skuplju struju, gorivo i hranu. Jedini izlaz je sistemski pristup – država koja planski ulaže i štiti građane, a ne politička improvizacija koja se raspada čim prođe jedan mesec.
Та истрајност је народна и народска, не Вучићева. Напротив, велеиздајник је колонијални слуга у политичком, интелектуалном и психолошком смислу. То би ваљало да имају на уму и студенти, и званична Москва.
Вучићева диктатура у Србији улази у своју крајњу фазу. Сваког дана све је очигледније да институције више не постоје, да закони важе само за немоћне, а да се државни апарат претворио у оружје једне партије и једног човека. Полиција је…
Srpski periodni sistem možda nije priznat u nauci, ali se svakodnevno dešava u kafani, Skupštini, javnim preduzećima i komentarima ispod objava. Dok drugi eksperimentišu sa kvantnim kompjuterima, mi još nismo rešili kako da neutrališemo Botanijum u Skupštinijumu.
I naposletku – BUM! Ne kao apokalipsa. Već kao osvešćenje. Kao trenutak kada neko, bilo ko, kaže: "Dosta." Ne zbog morala, nego jer više ne može da diše. Jer istina postaje jedini oblik samoodbrane.
Zato ne smemo ići bez plana. Potrebna je privremena, stručna, nacionalna vlada. Potrebna je dogovorena tranzicija. Potrebno je da se jednom u životu prestane sa strančarenjem i počne sa odgovornošću.
