Postoji ta jedna vrsta nacionalnog mazohizma koja je kod nas postala institucija: sve što nas zaboli, guramo pod tepih; sve što nas ujedini, razvodnimo; sve što zahteva kičmu, zamenimo ćutanjem. I onda se čudimo što nam istoriju pišu drugi, a sećanje nam uređuju tuđi PR-ovi.
Film Danka R. Vasovića o Jasenovcu je upravo taj test kičme. Ne zato što je „senzacija“, nego zato što je nemilosrdan dokument: ne traži da mu veruješ, nego da gledaš. On udara tamo gde smo decenijama učeni da gledamo u stranu. I tu počinje problem Srbije: ovde se istina o Jasenovcu često tretira kao nepristojan gost – došao je bez pozivnice, kvari atmosferu, podseća na dugove, a mi bismo da pričamo o „budućnosti“, kao da budućnost raste iz zaborava, a ne iz pamćenja.
Zato je film ignorisan. Ne zato što je loš, nego zato što je opasan po komfor. U Srbiji komfor nije luksuz – to je ideologija. A ideologija komfora kaže: nemoj da talasaš, nemoj da diraš, nemoj da tražiš odgovornost, nemoj da kvariš „regionalne odnose“, nemoj da razbijaš mit o tome kako je sve bilo „komplikovano“. Ne, nije bilo komplikovano. Bilo je monstruozno. I baš zato se ćuti.
Dok se ovde glumi umor od istorije, u Rusiji se film emituje i gleda. Prikazivan je na državnoj televiziji na Dan pobede nad fašizmom i, prema dostupnim podacima, gledalo ga je više od 70 miliona ljudi. Nije prikazan jednom, za alibi, nego više puta – u jednom danu čak jedanaest puta. To nije slučajna programska odluka. To je poruka: ovo je važno, ovo je deo civilizacijskog pamćenja.
Reakcija publike bila je snažna. Ljudi su delili snimke, komentarisali, tražili reprize, pisali da nisu znali, da nisu mogli da spavaju posle gledanja, da im je neko prvi put bez uvijanja pokazao šta znači industrija smrti. To je ono što ozbiljan dokumentarni film radi: ne zabavlja, nego uznemirava.
A Srbija? Srbija se ponaša kao da joj je neprijatno sopstveno pamćenje. Kao da je Jasenovac neka „teška tema“ koju je bolje ne potezati, da se neko ne naljuti. Kao da je normalno da film o jednom od najstrašnijih logorskih sistema u ovom delu Evrope bude gurnut u medijski podrum, bez ozbiljne nacionalne debate, bez udarnog termina, bez obrazovne upotrebe, bez javnog razgovora koji nije navijački, nego civilizacijski.
Ovo ignorisanje nije slučajnost. To je politika. Politika malih dobitaka i velikih prećutkivanja. Politika u kojoj je istina prihvatljiva samo ako je sterilna, umotana u protokol i svedena na jednu rečenicu u dnevniku. A film ne pristaje na jednu rečenicu. Film traži da ga odgledaš do kraja. I onda da živiš sa tim.
Zato je paradoks ogroman, ali logičan: tamo gde bi naši mediji morali da budu najglasniji, oni su najtiši. A tamo gde bi „stranci“ navodno bili ravnodušni, film dobija prostor, termin, publiku i – najvažnije – pažnju.
I na kraju, najgore pitanje: ako film o Jasenovcu može da dobije milionsku publiku u Rusiji, a kod nas ostane na margini, šta to govori o nama? Ne o Rusiji, ne o geopolitici, nego o Srbiji. O državi i društvu koje je postalo sposobno da se postidi sopstvenih mrtvih, samo da bi se udobno smestilo u sadašnjost.
Ne, problem nije što je film ignorisan. Problem je što je ignorisanje postalo naš standardni odgovor na istinu.
I još jedna stvar ne sme da se prećuti: Danko R. Vasović nije „nezgodan“ autor slučajno. On je onog trenutka kada je raskrinkao Kurta Valdhajma postao neprijatelj sistema, neprijatelj onoga što se danas, bez ikakvog ulepšavanja, zove duboka država. Od tog trenutka pa do danas, njegov rad nosi cenu — cenu ignorisanja, marginalizacije, prećutkivanja i sistematskog potiskivanja.
Zato ovo nije samo priča o jednom filmu. Ovo je priča o tome kako se istina kažnjava. Kako se pamćenje gura u podrum. Kako se autori koji ne pristaju na dogovor sa tišinom izguravaju iz prostora u kome bi morali da budu u centru.
I zato nije slučajno što je film o Jasenovcu morao prvo da bude prihvaćen van Srbije da bi uopšte postojao. To nije kulturni propust. To je politička, moralna i civilizacijska sramota.
Jer narod koji se stidi svojih mrtvih i plaši svojih svedoka — nema problem sa prošlošću. Ima problem sa sobom.
