Postoje datumi koji ne prolaze.
Ne zato što ih stalno prizivamo, nego zato što posledice nikada nisu prestale.
17. i 18. mart 2004. godine nisu bili „incident“, niti „izliv nezadovoljstva“. Bili su organizovan talas nasilja koji je za 48 sati ogolio sve slabosti međunarodnog poretka na Kosovu i Metohiji i pokazao koliko je život jednog naroda tamo krhak kada zaštita postoji samo na papiru.
Ubijeno je 28 ljudi. Više od 900 je povređeno. Oko 4.000 ljudi je proterano iz svojih domova. Spaljeno je i uništeno više od 900 kuća. Uništeno je ili teško oštećeno više od 30 pravoslavnih crkava i manastira, među njima i objekti od neprocenjivog kulturnog i istorijskog značaja.
Ali brojke nikada ne mogu da prenesu ono što se zapravo dogodilo. Ono što je izgorelo tih dana nisu bile samo kuće i svetinje, već osećaj da postoji red, zakon i neko ko će stati između nasilja i onih koji su mu izloženi.
Međunarodne snage, koje su imale mandat da obezbede mir, nisu sprečile nasilje. Reakcija je bila spora, nedovoljna i za mnoge — zakasnela. To nije samo istorijska činjenica. To je rana koja i dalje oblikuje poverenje, ili bolje rečeno, njegovo odsustvo.
Dvadeset jedna godina kasnije, pitanje više nije samo šta se tada dogodilo. Pitanje je šta se radilo posle – i kuda nas je to dovelo.
Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija formalno i dalje važi. Ona potvrđuje suverenitet Srbije uz međunarodno prisustvo. Ali između onoga što piše u dokumentima i onoga što postoji na terenu, otvorio se jaz koji se iz godine u godinu produbljuje.
Od 2011. godine, pregovori su prebačeni pod okrilje Evropske unije. Time je proces izmešten iz okvira Ujedinjenih nacija u politički prostor u kojem su odnosi snaga drugačiji, a pritisci direktniji.
Briselski sporazum iz 2013. godine označio je prelomnu tačku. Srpske bezbednosne strukture na severu su rasformirane. Policija je integrisana u kosovski sistem. Pravosuđe takođe. Lokalna administracija je uključena u institucionalni okvir koji funkcioniše prema zakonima Prištine.
Kasniji sporazumi dodatno su proširili taj proces. Telekomunikacije, energetika, registarske tablice, lična dokumenta – korak po korak, segment po segment, nadležnosti su premeštane ili redefinisane.
U teoriji, to je predstavljeno kao „normalizacija odnosa“.
U praksi, to je značilo sve manje direktnog institucionalnog prisustva Srbije na terenu.
Gazivode, kao strateški resurs, postale su deo aranžmana koji se tumači kao kompromis, ali bez jasnih i dugoročnih garancija. Energetski sistem je uključen u regulatorni okvir koji funkcioniše izvan direktne kontrole Srbije. Telekomunikacije su rešavane kroz dodelu pozivnog broja i operativne dogovore koji su menjali dotadašnje stanje.
Zajednica srpskih opština, koja je trebalo da bude ključni mehanizam zaštite kolektivnih prava, ostala je neispunjeno obećanje. Godinama se pominje, pregovara, uslovljava – ali ne postoji u formi koja bi imala realnu izvršnu snagu.
I tu dolazimo do suštine problema.
U svakom procesu pregovora postoji ravnoteža između ustupaka i garancija. Ovde ta ravnoteža nije očigledna. Ustupci su konkretni i vidljivi. Garancije su često odložene, uslovne ili nejasne.
Za ljude koji žive na Kosovu i Metohiji, to nije teorija. To je svakodnevica.
To znači život između sistema u koji nisu potpuno integrisani i države koja više nije prisutna kao nekada. To znači neizvesnost u vezi bezbednosti, imovine, prava i budućnosti.
Političke elite mogu govoriti o strategijama, kompromisima i međunarodnim pritiscima. Ali na kraju, svaka politika se meri jednim kriterijumom – kakav život imaju ljudi zbog nje.
Danas, 21 godinu nakon pogroma, realnost je da su tragovi institucionalne prisutnosti Srbije minimalni u odnosu na ono što su nekada bili. To ne znači da je sve izgubljeno. Ali znači da se prostor sužava.
I zato pitanje više nije samo ko je kriv za prošlost. Pitanje je ko preuzima odgovornost za sadašnjost.
Da li postoji jasna strategija koja definiše šta je minimum ispod kojeg se ne ide?
Da li postoji plan koji nije samo reakcija na spoljne pritiske, već proaktivna politika?
Da li postoji spremnost da se građanima kaže istina – ne u sloganima, nego u konkretnim činjenicama?
Sećanje na mart 2004. ne sme da bude samo godišnjica.
Ali isto tako, ne sme da bude ni zamena za politiku.
Pamćenje bez strategije vodi u stagnaciju.
Politika bez pamćenja vodi u ponavljanje grešaka.
Između ta dva, nalazi se ono što danas nedostaje – jasno definisan pravac.
Jer ako posle 21 godine i dalje govorimo o istim strahovima, istim neizvesnostima i istim otvorenim pitanjima, onda problem nije samo u onome što se dogodilo 2004.
Problem je u onome što nismo rešili do danas.
