Sveti Petar, umoran kao referent u poreskoj, sedi za pultom. Iza njega ogromna vrata, poluotvorena, ali bez natpisa. Bega stoji ispred njega, bez straha, ali i bez potrebe da se dokaže. Vreme ne teče, ali tenzija diše.
SVETI PETAR:
Dosije „Bega“, Salajka, Zemlja. Život: buran. Uverenja: neregistrovana. Srce: upotrebljeno. Um: uporno živ. Sumnja: hronična. Diagnoza – neizlečivo čovek.
BEGA:
Može i gore.
SVETI PETAR:
Recimo?
BEGA:
Dogmatski mrtav, ali ritualno sahranjen. To vam je 80% dosijea ovde.
SVETI PETAR:
Ciničan si.
BEGA:
Ne, iskren. Svaka dogma je za logiku fast food – brzo, masno i bez potrebe da se žvaće. Uzmi, veruj, ne pitaj. A ja sam bio od onih što traže sastav na pakovanju.
SVETI PETAR:
Pa nisi prvi. I Pilat je pitao: „Šta je istina?“
BEGA:
Jeste. A onda oprao ruke. Ja nisam. Ja sam ruke umazao – i u krvi, i u `lebu, i u prašini dece koju sam nosio kad su padala. I nisam tražio krivca u zvezdama, već u čoveku. I u sebi.
SVETI PETAR:
Zvučiš kao heretik.
BEGA:
Ne. Ja sam ti ono što vaša firma ne zna da klasifikuje – slobodna svest. Ne vernik, ne ateista, već hodočasnik po ivici istine. Bog? Možda. Ali ne vaš. Ne onaj što piše ugovore s krvavim pečatom.
SVETI PETAR:
A šta je onda Bog za tebe?
BEGA:
Ako postoji, onda je zadrhtala ruka kad praštaš. Pogled psa koji te čeka i kad si ga tukao. Ili ćutanje žene koja zna da lažeš, ali te i dalje gleda kao da imaš šansu. Sve što ne vrišti „Veruj!“ već šapuće: „Razumi.“
SVETI PETAR:
I za to misliš da ti pripada večnost?
BEGA:
Ne tražim večnost. Ja sam ceo život bežao od beskonačnog – od fraza, od obećanja, od apokalipse u odelu. Ja sam hteo sada. I ako nešto preživi smrt, onda je to jedino ono što je bilo iskreno u nama, a ne ono što smo recitovali nedeljom.
SVETI PETAR:
Znaš li da je sve što govoriš – opasno?
BEGA:
Znam. Zato sam i preživeo. Onaj ko ne postavlja pitanja – prvi gubi dušu. Onaj ko pita, makar i sam sebe, spašava makar deo sveta.
SVETI PETAR:
I kakav svet bi ti pravio?
BEGA:
Onaj u kojem niko ne mora da bira između pakla i raja, nego između hrabrosti i pokornosti. Gde su reči važnije od rituala. Gde Bog, ako postoji, nije gospodar, već domaćin koji sluša. I ćuti kada treba. A kad progovori – to je glas savesti, a ne zakonika.
SVETI PETAR:
Ti bi Boga skinuo s trona?
BEGA:
Ne. Ja bih mu ponudio stolicu za istim stolom. Bez krune. Bez mita. Da sedimo kao ljudi. Jer ako ne može da razgovara s nama – onda je idol, ne Bog.
(Petar ćuti. Uzima pečat, ali ga ne koristi. Umesto toga, gleda Begu dugo.)
SVETI PETAR:
Ima jedno mesto. Vrata D. Hodnik bez kraja. Tamo idu oni koji nisu tražili nagradu, ni kaznu. Nisu očekivali odgovore, ali su ih nudili. I nisu verovali slepo – ni u nas, ni u vas. Samo u ono što je ostajalo kad sve drugo padne.
BEGA:
Znači, ima takvih?
SVETI PETAR:
Malo. Ali kad pričaju – večnost sluša.
BEGA:
Onda idem tamo. Jer ako večnost ičemu služi – onda da pamti one koji su mislili svojom glavom. I voleli srcem koje nije tražilo pečat.
(Bega ode. Petar sedi još dugo, zatim piše belešku: "Odbijen za raj. Preusmeren u smisao.")
Zaključak (za vernike):
Ne brinite, dragi vernici – Bega nije došao da ruši vaše nebo. On samo nije želeo da se seli u stan u kojem nikad nije bio na gledanju, a zakup traje večnost. Nema on ništa protiv Boga… samo ne voli kad mu ga predstavljaju birokrate sa pečatom i formularom na nebeskom šalteru.
Ako Bog i postoji – sigurno ima smisla za humor. U suprotnom, ko bi nam dao toliko slobodne volje, a toliki red vožnje za raj?
